Kako ono beše sa užarenim nebeskim telima zvanim zvezde? Kad počne da im ističe rok trajanja, prvo abnormalno narastu, pretvarajući se u "crvene džinove", a onda se "izduvaju", implodiraju i pretvore se u "bele patuljke". Posle toga sledi spora i neumitna kosmička smrt.

Ovo je, jelte, jedna posve banalna lekcija iz "poznavanja prirode i društva". S naglaskom na prirodu. I to je sasvim u redu. Nevolja nastaje kada "društvo" – preko Glavate Gospode, svojih dičnih predvodnika i predstavnika – počne neprilično da oponaša prirodu, težeći sumanutim eksplozivno-implozivnim turbulencijama, koje umeju da budu pogubne za društveni organizam.

Uzmimo, recimo, slučaj Nikolić Tomislava, bivšeg komunalnog službenika iz Kragujevca, radnog čoveka i građanina koji je naprasno Uspeo U Životu baš onda kada je Srbija počela rapidno i nezadrživo da propada. I eto ga sada na položaju zemaljskog namesnika predsednika Stranke nadaleko čuvene po, hajd’mo reći, "ideologiji eksplozivne Srbije": nezadovoljni aktuelnim granicama zemlje, ovi dražesno ekscentrični ljudi tvrde da bi Srbija imala po pravdi zemaljskoj i Božijoj prirodno narasti, tj. eksplodirati sve do famozne linije Karlobag–Ogulin–Karlovac–Virovitica. Uostalom, u tu su uzvišenu svrhu u poslednjih petnaestak godina preduzete mnoge vojne i paravojne aktivnosti, sa poznatim ishodom, i sa očekivanim maroderskim nuspojavama. U svemu tome Nikolićevi su radikali i te kako uzeli berićetnog učešća, vazda voljni i radosni da pripomognu gde god pritreba: gde tinja, da se razgori, gde gnoji, da šljisne, gde smrducka, da svojski zabazdi. Okej, to je istorija. Svo je to ljudoždersko počeće na kraju nekako dosta nesrećno ispalo, Srbija je manje-više svedena na predratne granice, pa joj još preti i njihovo krnjenje, u skladu sa znamenitim sindromom "polivenog polivača": ko ne poštuje tuđe granice (jer da su "nepravedne" i "proizvoljne"), na kraju ostane bez vlastitih.

Nego, da se vratimo mi obećanom Nikolić Tomislavu, bivšem prigradskom đilkošu i fanu grupe Deep Purple. Faza pretvaranja Srbije u "crvenog džina" neslavno je i bedno okončana, kaogod što se kad-tad završi mahnitanje nekog raspištoljenog kvartovskog siledžije kojem neki veliki baja sa strane jedared dobrano izvuče uši. Nikolić & co. se "ideološki", doduše, i dalje drže svoje "velikosrpske" žvake, ali u njihovoj – i ne samo njihovoj – praksi sada počinje da dominira potpuno oprečan, implozivni sindrom: ako ne može da se proširi gde god nađe za shodno i zgodno, Srbija će – a napose Srbi, gde god bili – uvređeno da implodira, da se skutri u sebe, da se Sažme Na Suštinu, da demonstrativno prekine sve suvišne odnose (a manje-više svi odnosi su suvišni) sa zlim i nepravednim nesrpskim svetom. Šta to konkretno znači, kako to izgleda? Evo se i Nikolić, kao i toliki drugi, neizmerno iznenadio i uvredio što je crnogorski vladar Đukanović Milo na svoje kanabe primio Agima Čekua, kosovskog premijera. Umesto da ga, valjda, natera da mu iscepa drva u podrumu, što je jedini preporučljivi model dvosmerne saradnje sa onima koje Čeku predstavlja. Bajdvej, čemu tolika ljutnja, to već moja pamet nije u stanju da dokona? Mislim, da li je Čeku vaistinu premijer Kosova? Jeste, ne znam da to neko osporava. Da li je Kosovo sused Crne Gore? Jeste, eno se dodiruju tamo kod Čakora. Međutim, velju naši mudraci, Kosovo nije država. Dobro. Pa šta? Da li je Republika Srpska država? Dejtonski sporazum i međunarodni poredak kažu da nije, ni u ludilu. Pa ipak, u Beogradu njene čelnike vazda dočekuju uz državničke počasti… Toliko o licemerju i diletantski hinjenoj principijelnosti u balkanskom kokošinjcu.

Uf, stalno mi reč & misao beže od Nikolić Tomislava, kao da se takav Um ne da profanim rečima obujmiti, pa mu ove pružaju bespomoćni otpor. Elem, veli ovih dana Toma G. da bi zbog grke Đukanovićeve nevjere trebalo prekinuti sve odnose sa Crnom Gorom (v. "Qrir", 6. 11. 2006). Na zblanuto sagovornikovo pitanje šta bi to značilo za Srbe u Crnoj Gori, Nikolić iz svoje vazda zapete mentalne puške gromko odvraća: "Svi koji su Srbi, pobeći će u Srbiju. Svi treba da dođu ovde." Pa mu ni to ne bude dosta, nego razradi tezu: "Zašto da ne? Pobegli su i oni iz Hrvatske, i sa Kosova i Metohije. Sve će to Srbija da izdrži. Majka mora da prihvati svoju decu."

Tako se, dakle, okončava jedna (o)tužna priča kadgodašnjih kosmičkih ambicija. Srbijica-Majka će da se učauri u svoje malešno, ljutito moravsko-dunavsko Bivstvo, a sva njena odlutala dečica će da joj se zavuku pod skute: ko god je Srbin, ima da dođe u Srbiju, koja doduše nije ona Velika nego je ova Mala, ali šta da se radi. Svaki Srbin ima živeti u Srbiji, kao u nekakvom posteksplozivnom belom patuljku neverovatne gustine mase. To je, dakle, Nikolićevo postapokaliptično političko zaveštanje: tamo gde Srbin (pri čemu su, jakako, baš Nikolić i slični ovlašćeni da definišu "Srbina") ne zapoveda, tamo niti jedan Srbin – ako je Srbin, a ne avetinja i izdajica – nema šta da traži, nego svi treba da se saberu pod onu mitsku, "tarabićevsku" Šljivu, da zavrve između Timoka i Drine, malo zgužvani, ali Svoji Na Svome. Sve se spremajući za neku novu Eksploziju (kad Toma & co. narede novi juriš na Karlobag). Što u kosmosu, doduše, ne biva, ali moguće je da je Nikolić Tomislav Srbiju u međuvremenu gnevno ispisao i iz članstva u kosmosu, nije da bi to bilo baš mnogo čudno, ne ovde gde odavno ništa nije čudno, osim onoga što inače nije čudno.