Ovih su nam dana televizija Pink, "vrhovni komandant“ i njegova ekipa za specijalne zadatke u sastavu Vučićević-Marić-Đukanović priredili omanji rat na Kosovu. Rata nije bilo, ali su nervi ljudi izloženih zračenju propagandnih Vučićevih glasila još za koje vlakno tanji, dok o Srbima koji na Kosovu pokušavaju da žive, ne treba ni govoriti. Tim ljudima je, verovatno, teško poverovati da su izgledi za rat gotovo nikakvi, jer oni ne žive u stvarnosti već u mehuru besmisla u koji ih je smestio "vrhovni komandant“ lično. Zbog čega su, dakle, "vrhovnom komandantu“ potrebni svi ovi ratovi bez ispaljenog metka i otkud uverenje da pravog rata neće biti?

Od kako je srušio republiku i uspostavio faktičku diktaturu Vučić intenzivno proizvodi neprijatelje. Drugo ne zna. Neprijatelji su, uostalom, odlična sorta jer boreći se javno protiv njih i svako malo nadižući patriotsku dreku, privatno možeš mnogo mirnije, ne obazirući se na zakone, da zgrćeš bogatstvo. A svaki neprijatelj je dobrodošao, svejedno dal’ je "naš“ ili "njihov“. Evo se specijalna Vučićeva ekipa na Pinku sasvim prirodno s domaćih neprijatelja prešaltovala na strane, samo je promenila enterijer. Uostalom, to je bit patriotizma. Ili, kako je to lepo primetio nacistički pravnik Karl Šmit, neprijatelj je najbolji prijatelj jer bez njega bi, bez tog neprijatelja, sam Vučić bio ništa. Aljbin Kurti, na primer. Da ga nema trebalo bi ga stvoriti. Doduše, Vučić ga i jeste stvorio. Svojom sumanutom kosovskom politikom on je, naprosto, prizvao ekstremnog vođu i sada ga valja odnjihati. Na ovom mestu, međutim, počinju problemi.

Logika neprijateljstva Karla Šmita kaže da je (javni) neprijatelj potreban kako bi se uspostavila politička subjektivnost. To znači da ti neprijatelj služi kako bi ti odvratio pažnju s bitnih stvari i mobilisao sopstvenu stranu. Ili: iako si siromašan jer "vrhovni komandant“ svakodnevno krade tvoj život, iako te "vrhovni komandant“ svakodnevno bestidno laže gledajući te u oči, iako ni ti ni tvoja deca (a sada ni unuci) nemate nikakvu budućnost jer ju je "vrhovni“ skrckao i samleo (pa onda prodao za one kredite od kojih ti dobijaš ponižavajuće mrvice verujući da ti to "vrhovni“ daje, a ne da to jesu krhotine tvog života), sve dok je neprijatelja koji prete tvome rodu i, dabome, tvome "vrhovnom“, ništa od toga nije važno jer, naravno, zemlja, rod i vođa važniji su od tvog skromnog života ispunjenog ljubavlju prema otadžbini (i vođi, ako je moguće) i tvojih odveć zemaljskih potreba. Zbog toga je, za tipove poput Vučića, neophodan neprijatelj. I to funkcioniše dok se stvari drže pod kontrolom.

S Kurtijem, međutim, stvar se komplikuje jer on Vučića, naprosto, nadigrava. Svakim potezom Kurti smanjuje Vučićev manevarski prostor, a ovaj se, naprosto, upleo u igru koja ga višestruko nadilazi. (Setimo se samo kako ga je bilmez poput Trampa nadigrao i ponizio. Koliko god da si mali i nikakav, iole pristojan igrač to ne bi dopustio. Ili bi, makar, po cenu poniženja dobio nešto. Ovaj, sedeći na onoj noši u Ovalnoj sobi Bele kuće, nije za to sedenje dobio ništa. Ukakio se i to je sve.) Zbog toga povišeni tonovi, beskonačna patnja na izmučenom licu, paradiranje s vrhovnim popom koji nije uspeo da uđe u "srce Srbije“, postavljanje haubica na granicu s Kosovom (da bi se gađali dronovi, šta li) i, dabome, televizjski ratovi.

Otkud nam, međutim, uverenje da rata neće biti, ako sve ovo služi da bi se pojačalo lučenje patriotske supstancije i ljudi izbezumili do te mere da se odazovu pozivu u rat? Zar i Milošević, tehnolog samosvrhovite vlasti, nije radio isto što i Vučić i, na kraju, izgubio sve ratove koje je pokrenuo? Hladnokrvni masovni ubica, Milošević se naprosto preračunao. Između ostalog u rat je krenuo bez saveznika. Vučić je, poput Miloševića, sam da usamljeniji ne može biti. Ova i ovakva Srbija (Vučićeva) nije u stanju da obezbedi nijednog jedinog saveznika ni za klikere, a kamoli za rat. Vučićevi lični bogati prijatelji, diktatori iz arapskog sveta, tu su samo radi bogaćenja njegovog i njegovih ljudi, ni zbog čega drugog. Samog Vučića, lišenog stida, saosećanja i boljih ljudskih osobina, nije briga za Srbe na Kosovu. Nije ga briga, uostalom, ni za Srbe u Srbiji. Ali zauzvrat veoma brine o sebi. Ograničen na pljačku i tehnologiju održavanja na vlasti, bez bilo kakve političke ideje ili ideologije, on makar zna da u ratu ne bi imao nikakve šanse ni protiv koga. Zato će, kad god ga priteraju, da podvije repić. (Kao što je, onomad, pošto se hrabro izvikao na čitav svet, poslušno odskakutao do Tirane.) Zato rata neće biti.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com