Vesti iz sporta. Prošle noći i rano jutros u NBA ligi postignuti su ti i ti rezultati, Lejkersi su protiv šta ja znam Klivlenda izborili pobedu 132:131, Brajant je postigao sedamdeset dva koša, od naših je u ovom kolu nastupio taj i taj koji je za četiri minuta na parketu napravio dve lične greške… U evropskim fudbalskim klubovima igrači našeg porekla nisu postigli nijedan gol, imali su dva klizeća starta i dobili jedan žuti karton…

Voleli bismo da su svi kao Tesla, Pupin i Ajnštajnova prva žena, ali ako i nisu, ako su tamo rezerve, još uvek su naši i izveštavaćemo o njima makar oni tamo ne postigli više nijedan koš.

Jednom mezimac uvek mezimac, načelo sportskih reportera država je uzdigla na nivo zakona: kako da istaknutim pevačima da specijalne penzije a sportistima da ne da?! Ako ste osvojili medalju, bićete jednokratno nagrađeni za taj podvig koji je stanovništvu ulio onoliko samopouzdanja i podstakao ga na još veća pregnuća i odricanja, a kad navršite trideset pet godina – postajete penzioner, otac vam, na primer, još radi, a vi se fino penzionišete: za osvojenu zlatnu medalju dobijate penziju triput veću od plate nekog sportski netalentovanog vašeg vršnjaka (koji ima da dirinči još trideset godina do penzije), srebrna penzija je dve i po nesportske plate, bronzana dve!

Vrhunskim sportistima država je plaćala pripreme, trenere, fizioterapeute, masere, na takmičenjima su takođe imali sve besplatno, i ako su osvojili medalju zar im ta medalja nije plata? Trnci koje su osetili dok se naša trobojka vijorila zar im nisu dovoljni?! Da, a kad prođe olimpijada, kad se svetla na stadionu pogase, šta da rade bivši šampioni? Kako šta, pa isto što i bilo ko drugi! Zar vrhunski sportista ne bi trebalo da se blagovremeno osposobi za još nešto? Da završi trenersku školu, da završi neki fakultet ili zanat, a medalja osvojena 1984. godine da krasi vitrinu njegovog ofisa ili njegove stolarske radionice?

Dobrota Srbije i njezina široka ruka pročuli su se i među pripadnicima nabusitog neslovenskog plemena koje živi u iluziji da ima svoju državu: trojica osvajača medalja u boksu ispadoše Albanci, ko bi se tome nadao, mi ih taman zaboravili, a oni nisu sami sebe zaboravili, jedan srećom reče da mu ne treba srpska penzija, druga dvojica bogme konkurisahu – dajte nam što i svim drugim šampionima… – Dobrodošli, braćo arbanaška, ali morate potpisati da ste lojalni državi Srbiji te da, samim tim i nadasve, ne priznajete lažnu državu Kosovo!

Ljudska prava Bogujevcija i Redžepija ugrožena su, a ne bi bila ugrožena da se država Srbija, čija elita stalno sanja o veličini i slavi, nije tako nepromišljeno i neodmereno isprsila bacivši pod noge ljudsko pravo sirotinje da ne plaća kojekakve državne kerefeke: da li mi šaljemo penziju Bojanu Križaju, braći Petrič, Toniju Kukoču? Ne, ne, samo onima koji su državljani Srbije… Ali, ako Kosovo nije strana država, onda ni Bogujevci i Redžepi nisu strani državljani!

U zakonu je šampionska mirovina opisana kao naknada za doprinos razvoju i afirmaciji sporta, ali dobar lekar zar ne doprinosi razvoju i afirmaciji medicine?! Podilaženjem sportskoj i umetničkoj eliti država nipodaštava redovan rad stanovništva, štaviše, od društvenog takozvanog proizvoda otkida enormno veliko parče i godinama obilato nagrađuje ljude koji bi i te kako još mogli i morali da rade. Šta bi falilo olimpijskom šampionu da predaje fizičko u školi te da nakon četiri decenije staža dobije penziju kao i ostali učitelji! Osvajači medalja možebiti i rade, ne dižu bune kao rezervisti, država sama želi da ih za njihov zvezdani trenutak nagradi od njihove trideset pete godine pa dokle ih Bog poživi.

Kad su se Banaćani u proleće 1945. vratili iz Srema (oni koji su se vratili živi i zdravi) nastavili su da paorišu kao i pre okupacije, ali nisu se svi učesnici NOP-a tako poneli, dapače, nastala je čitava nova klasa – borci, prvoborci: kao od brega odvaljeni primerci dobijali su rukovodeća mesta, stanove, vile, i svima su godine provedene u ratu priznate kao dupli staž. E, iz tog vremena preostala nam je ideja veličine i ideja zasluge koja (tj. zasluga) mora biti dobro i dogod su zaslužnici živi plaćana iz državne kase – na još neupražnjeno mesto partizana (odnedavno i četnika, koji u ratu nisu pobedili, ali važno je učestvovati) uskočili su pevači i sportski šampioni.

Znajući odlično u čemu smo sve šuplji i šta sve gadno ne štima, državni funkcioneri pomno prate svaku activity koja stanovništvu podiže adrenalin i samopoštovanje. Šta prođe kroz glavu televizijskog gledaoca kad neko od naših tenisera nakon osvojenog gema ili turnira uzdigne pesnicu i prodrma je (pokret prekopiran ali uveliko usvojen kao ličan i odgovarajuć)? Tu omladinsku pesnicu – kojom sportista nagrađuje samog sebe što se iskobeljao iz kriza, trenutaka malodušnosti, što je prisilio sebe da toliko trenira – prijatelj sporta po nahođenju usmerava u lice Ahtisarija, Karle del Ponte, Holbruka koji obmanu našeg Rašu, vlada se onda potrudi da zaslugu za taj trenutak kolektivne falš naslade pripiše sebi, priređuje šampionima velelepne dočeke, prikazuje njihov pojedinačni uspeh kao uspeh države i kao uspeh nacije, i jedva čeka da ovi napune trideset pet godina kako bi ih zaslužno penzionisala…

Ah, najteže je nama koji takmičenja i rekorde shvatamo kao greh taštine i kao vid preterivanja, koji vrhunski sport vidimo kao poprište biznisa, olimpijadu kao sluškinju kapitala, a moramo za svaki overeni ekstrem potekao iz našeg govornog područja da plaćamo do poslednjeg daha.