Uh, evo ih opet! Posle nekoliko nedelja mirovanja, tzv. krizni štab se sastao da vidi čime može da nam pripreti, onaj iz Niša je pred ogledalom vedro namestio svoju masku Paje Patka i krenuo u prestonicu, Jankoviću je maska srasla s licem pa nije morao ništa da dira, Darija je… A ne, Darija je avanzovala, ona je već u boljoj budućnosti. Kako god, mislili smo da ćemo bar leto nekako izgurati bez njih, ali jok, još ni srpanjski kosci nisu naoštrili svoje srpove, a nama se opet preti kaznama i kućnim pritvorima jer da nismo bili dobri.

A znate li šta je najporaznije od svega? Što ovaj put stvarno nismo bili dobri; dobro, možda ne vi ili ja, ali i dalje većina odraslih stanovnika ove zemlje nije vakcinisana niti pokazuje ikakvu želju ili nameru da se vakciniše. Tužno izgledaju tzv. vakcinalni punktovi po ovom žaropeku iako je unutra prijatno prohladno i ljubazne, zgođušne sestrice voljne su da vam umilnim glasom zatraže rukicu – tako kažu: rukicu – da vas bocnu, što jedva da ćete i osetiti, a učinićete veliku uslugu i sebi i svima oko vas. Ali džaba, niente, ništa, nada: zainteresovanih nema ni koliko ih se po jakoj kiši okupi da odgledaju prosečan meč rivala sa sredine tabele Druge južnobanatske lige grupa istok-jug. Više se danas prodalo pisaćih mašina iz Bugojna ili digitrona iz Buja nego što je dato vakcina, mada su besplatne, ima ih svih marki i dezena i savršeno su ispravne, što znamo iz iskustva svi mi koji smo se pelcovali, i evo nas, baš ništa nam ne fali.

U čemu je ovde problem? Kako se stiže do ovako patološke pat-pozicije u idiotskom nadmetanju između države i društva, gde ni jedna strana nije "ispravna"? Država, ovakva kakva je, vođena od ovih i ovakvih ljudi, devastirana u svakom smislu, ni u čemu ne deluje prosvetiteljski i emancipatorski nego, naprotiv, u svemu deluje, govori i čini kao generator mraka, tuposti i svekolikog zaostajanja, pa kad joj se omakne da jednom i u jednoj jedinoj stvari, izuzetno i bez nade da će to postati običaj, nastupa u ime opšteg dobra i prosperiteta (ergo: borbe protiv pandemije) niko joj ne veruje, nego se s njom inati kao razmaženo derište, rešeno da istera svoju volju makar i na vlastitu štetu. Društvo, naime, pokazuje se po ko zna koji put (ali ovaj put direktno smrtonosno), ima tek manjinski rezervoar elementarno odgovornih i razumnih pojedinaca i pojedinki, dok je pretežna većina zaglavljena negde u svetu predmodernih bajanja i atavističkih strahova, čiju anahronost nimalo ne ublažavaju najsavremenije tehnološke platforme preko kojih se opasne praznoverice distribuišu i dolaze do njihovih glava, gde nailaze na tzv. plodno tlo.

Dobro, ali šta činiti kada je stanje već takvo kakvo je? Ako proces vakcinacije doslovno kaplje, čak ni ne curi, a morao bi vodopadno da teče da bi se došlo do epidemiološke bezbednosti, za šta inače ima dovoljno sredstava, pa čak i vremena, ako se na tome stvarno radi? Protivnik sam represije gde god je moguće izbeći je, ali da, država jeste i vlasna da upotrebi izvesne forme represije zarad opšteg dobra. Može li, recimo, vakcinacija da postane obavezna? Tumači zakona će reći svoje, ali moje je da kažem ovo.

Država kukavička, nepravedna i suštinski antiprosvetiteljska, ni "dobru" stvar ne može uraditi na ispravan način. U trenutku kada se pojačavaju strahovi da "brojevi rastu", da "dolaze novi sojevi" i slično, država kreće da preti linearno, svima redom: ako se naljutim, svi ima da ispaštate! Raspustili ste se, okupljate se gde stignete, češete se i trljate jedni o druge, ne nosite maske! Ima da pojačam inspekcijski nadzor pa ćete da vidite svoga boga!

Iza ovoga se krije nesposobnost i nevoljkost suočavanja s pravim problemom: s dubinskom zapuštenošću društva, u kojem više ljudi veruje baba Vangama i vračevima s interneta nego medicini i nauci uopšte, i više se ljudi boji da će od vakcine da im izrastu rogovi nego da će da nastradaju od zarazne bolesti. E, pošto ne zna kako njih da ukroti i da ih privede k poznaniju vakcine, država nam preti još jednim ciklusom iživljavanja nad svima redom, vakcinisanima i nevakcinisanima, jer smo tobože svi za nešto krivi. Međutim, to je mašenje poente u totalitetu: pa, mi smo se vakcinisali upravo zato da bismo mogli da landramo okolo i okupljamo se, da se trljamo jedni o druge i da ne nosimo maske! Smisao vakcinisanja je u omogućavanju povratka tzv. normalnom životu, ili smisla uopšte nema. I ne pada nam na pamet da se zbog toga nekome pravdamo niti da se osećamo krivim. Utoliko, oni koji nisu učinili tako prestaju da budu naš problem.

Bilo bi strašno kada bi vakcina bila skupa ili na neki drugi način nedostupna tzv. običnom svetu, kada bi bila ekskluzivan posed privilegovane kaste. U takvom slučaju, svako zakonsko ili praktično diskriminisanje navakcinisanih bilo bi istovetno stvaranju antiutopijskog poretka po meri "odabranih" koji bi živeli po jednim pravilima i obrascima, a ostali po nekim sasvim drugim. U prilikama, međutim, kada je vakcina za dž i brzo i lako dostupna gotovo svakome, krajnje je vreme da država – upravo u ime prava i jednakosti – počne da štiti onaj deo društva koji je, bez svoje krivice, izložen nepravdi i retorziji: to su svi oni koji su zadigli rukav pred medicinskim sestricama i obavili svoj deo građanskih dužnosti, i sada imaju puno pravo da zahtevaju da ih se najzad malo ostavi na miru.