I tako je, dakle, Damir Dokić rešio da nas napusti, jer nismo bili dobri prema njemu i njegovoj kćeri Jeleni – osobi znamenitoj i zaslužnoj po tome što nekakvu lopticu umešno pimpla preko raširene mreže – i nismo (oličeni u dosmanlijskoj gradskoj vlasti) udovoljili njihovim skromnim prohtevima; čim sam se malo pribrao od prvog šoka zbog spoznaje da ćemo pretrpeti tako strašan nacionalni gubitak, čim me je prošao prvi val grkih jecaja, dokonao sam da bi bilo krajnje vreme da se organizujemo i efikasno sprečimo vazda preteću opasnost da se ovaj naprasiti i hiroviti čovek predomisli… Naime, Otac Dokić je veoma jasno stavio do znanja da će u slučaju pobede Vojislava Šešelja na predsedničkim izborima ipak ostati u zemlji jerbo će mu njegov radikalski guru bezbeli obezbediti toliko traženi i žuđeni megaplac za izgradnju kuće, teniskih terena i ko-zna-još-čega na (stra)obalnom potezu od hotela "Jugoslavija" do Ušća, tj. na najekskluzivnijoj mogućoj lokaciji na kojoj nije moguće graditi ni brvnaru, a kamoli štagod ozbiljnije. Svi, dakle, na izbore, i glasajte za ljude koji se ne zovu Vojislav Šešelj: u tom će se slučaju Tata Dokić možda smilovati da svoje veleumne urbanističke vizije ponudi nekom drugom, negde drugde, što drugdije…

Damir je Dokić inače čovek problematičnih manira i nesumnjive sklonosti najčudnijim konfliktima i dizanju prašine oko svega i svačega, no njegov me individualni psiho-slučaj ovde (niti bilo gde) ni najmanje ne zanima: nagledali smo se mi i većih čuda i čudaka tokom živopisnih devedesetih, dok je D. D. prilježno torbario i pečalbario sa svojom kćerkom, zlopateći se po mrskom, imperijalističko-katoličko-masonskom Zapadu, vešto prkoseći hiperracionalnom Novom svetskom poretku svojim nesuvislim ispadima… A kroz sve je te godine, kako saznajemo sada, u Dokiću kucalo srce rasnog Srpskog Radikala, čoveka koji se diči članskom kartom SRS-a No. 013, što će reći da je po stažu u Organizovanom Bašibozluku stariji i od mnogih njegovih aktuelnih predvodnika!

Odgovor vlasti – gradskih ili državnih, svejedno – na nepojamno bezobrazan prohtev Dokićevih bio je Jedino Moguć, i ne valja se nadati, nego valja zahtevati (i podrazumevati) da se u tome ama baš ništa ne može promeniti ni za jotu, dakle da nema tog sitnog ili krupnog kalkula ili ćara – koruptivno-finansijskog ili predizborno-političkog – zbog kojeg bi nekom nadležnom Mudracu moglo pasti na pamet da se upusti u cenjkanje sa ljudima koji misle da im njihova sportska uspešnost omogućava da budu iznad zakona i iznad elementarnih urbanističkih i, uopšte, civilizacijskih standarda, a sve po razmaženom, neskriveno klijentelističkom sistemu: poželim igračku – dobijem je (mada pripada svima i otuda NIJE ni na poklon ni na prodaju!); ako mi je ne daju – kmečim do neba, i pretim da ću naći druge roditelje… Dakako, ako bi sutra vlast nekome drugome omogućila ono što je Dokićima zabranila, retroaktivno bi dokazala kako se ne radi ni o principijelnosti ni o poštovanju makar osnovnih standarda organizovanog življenja u Gradu, nego tek o tome da D. D. nije ponudio dovoljno!

I tu je, valjda, negde i ključ za odgonetku najbitnijih simboličkih značenja ove male Priče Iz Burnog Tranzicijskog Života: uprkos čvrstom (pred)ubeđenju svakog Malog Đokice ovoga sveta, ni u najkapitalističkijem kapitalizmu nije Sve Na Prodaju, i ne može sve, i na svakom mestu, da se kupi ili zakupi, "adaptira" ili "dogradi". Međutim, baš je Dokićev ideološki guru iz Batajnice, tokom svoje sramne vladavine Zemunom, demonstrirao jedno paratranzicijsko shvatanje "privatne inicijative" – ne treba zaboraviti da se Šešelj bar desetak godina ponosno predstavlja kao politički desničar i ekonomski liberal – po kojem nema ama baš ničega što nije podložno najtrivijalnijem trange-frange odnosu: tako su radikali dozvolili i podstakli bujanje onih kvazi-kiosk-nakaza na najneverovatnijim mestima, čak i na zakonom hiperzaštićenom Zemunskom keju i na Trgu pobede; da su potrajali još malo, verovatno bi dali nekom "patriotskom privatnom preduzimaču" da od mrske, austrougarskim duhom i dahom opervažene Milenijumske kule napravi lepši i stariji objekat u "neovizantijskom stilu", a da su Dokići bili brži, možda su do sada mogli da celo Veliko ratno ostrvo pretvore u gigantsku šljunčaru za tenisko loptanje i preloptavanje, pa nek’ crknu ekolozi… E, sad, ko im je kriv kad nisu – hvala Bogu i 5. oktobru! – iskoristili jedinstvenu šansu!

Sve nas ovo nužno nagoni na neka zapažanja o prirodi Miloševićevog poretka, kakva se obično previđaju ili zaobilaze. Iako je taj poredak bio eksplicitno izolacionistički, i iako ceo "projekt Milošević" od početka do kraja i nije bio drugo do usamljeni i besmisleni akt otpora posthladnoratovskim prilikama (svojevrsni posthumni neosovjetizam), ta je decenija Srbiji donela mnoge rubne, folklorne, a nesumnjivo negativne (para)tranzicijske fenomene, među kojima i legitimizaciju nastranog stava kako svaki naduveni baja koji donese džak-dva para može da radi šta god mu padne na pamet, a "društvo" ima da ćuti i guta knedle! Virtuelne, dakako. "Država" je u tom poretku vrednosti – kao i opština, grad etc. – tek parazitski servis koji (lagodno) živi od arbitrarnih "legalizacija" ovog ili onog nepočinstva. Upravo je to Šešelj u Zemunu doveo do paroksizma.

Sadašnje vlasti i njihov intelektualno-ekspertski servis zaklinju se, ne bez razloga, da tek sada stupamo u Pravu Tranziciju i da treba zaboraviti njen karikaturalni oblik iz devedesetih, ali baš zato ne sme se prevideti jedna od ključnih ovdašnjih osobenosti: zemlje propalog Lagera ušle su u tranziciju iz okruženja bolesne, totalitarističke Sveregulisanosti, i otuda je njihova tranzicija u mnogo čemu bila isto što i Velika Deregulacija; Srbija ulazi u taj period pravo iz mafiokratskog haosa u kojem se sve i svako mogao kupiti/prodati za šaku zelembaća, dočim je koalicija sile oružja i sile novca bila jedini delatni zakon. Otuda, naizgled paradoksalno, za Srbiju tranzicija u mnogim oblastima znači Veliku Regulaciju, uspostavljanje i striktno pridržavanje bazičnih Pravila Igre, bez kojih se civilizovano društvo pretvara u Divlju Hordu, dakle u… Srbiju devedesetih. Ta priča je gotova, a Dokić još uvek može kod Vojvode da se raspita za neki zgodan plac u Batajnici: ono što je dobro za Predsednika valjda je dovoljno dobro i za običnog Člana!