Hajde da krenemo sa jednom tipičnom pričom partizankom novoga doba: negde u one predizborne i pretprevratne dane indijanskog leta godine dvehiljadite, potrpasmo se u kombi Nataša Kandić, Duška Anastasijević, valjda neko iz beogradskog Otpora i moja perolaka malenkost – unapred se izvinjavam na eventualnoj nepouzdanosti mog sećanja, ali dosta smo špartali okolo tih dana, pa je moguće i da zaboravim ili "rokiram" ponekog aktera – i krenusmo u slobodarsku Inđiju, u srce ustaničkog Srema, baš tamo negde gde ravni "svinjski" Srem prelazi u fruškogorski "vinski", na pola puta od Beograda ka Novom Sadu. Uf, tvrda varoš, radikalski nastrojen/rastrojen svet, unapred sam zamišljao nadrndane tipove u gunjevima kako nas dočekuju s vilama na gotovs pošto smo tamo, kao i drugde, dolazili – u tome su bili posve u pravu – sa vaistinu "rušilačkim" namerama: da gorljivo nagovaramo sve koju budu hteli da nas čuju da glasaju za… znam, smešno je reći… Vojislava Koštunicu. No, znate i sami kako je to tada bilo, a zašto je bilo i da li je moralo biti baš tako, e, to pitajte glavatu gospodu iz vrhova tadašnje stranačke opozicije.

Uprkos mojim strepnjama, načelno ne baš iracionalnim nego zasnovanim na solidnom poznavanju (ma, nije da se hvalim…) valjda svakog naseljenog mesta u Vojvodini, sala oronulog bioskopa je bila puna, a neizbežnih Dežurnih Idiota ili nije bilo ili su bili tihi i mirni kao bubice, protivno svojoj predatorsko-parazitskoj naravi. Ništa nije bolje i preciznije od toga detektovalo da ovaj put neće biti kao ranije, da je sada stvarno GOTOV… Naši su domaćini inače bili "opasna sila": tvrdo jezgro od čak desetak devojaka i mladića iz inđijskog Otpora, među kojima su dominirala braća Ješić, Goran i Vlada. Da skratim priču: sve je to bilo lepo, ali (dramatični obrat br. 1) čim su naša kola zašla za prvi inđijski ugao ka Beogradu, Ješići & co. su pohapšeni! Dramatični obrat br. 2: samo dve-tri nedelje kasnije, Goran Ješić je ušao u zgradu SO Inđija. U svojstvu predsednika dotične, jakako. Nemojte ni sumnjati da je većina gulanfera koji su ga davali hapsiti – a tamo bar svak svakoga zna – došla da mu ponudi svoje usluge… I tako je, dakle, započeo onaj široj javnosti vidljivi deo jedne političke karijere. A iza Ješića je već stajalo nekoliko godina "subverzivnog" angažmana u Građanskom savezu Srbije, te marljivi "otporaški" aktivizam. Njemu bar niko nije morao da priča puste priče o "preletačima" i onima drugima.

Okej, rez, pa Dramatičan obrat br. 3: nakon dugog vremena teških nesuglasica, Goran Ješić – i dalje gradonačelnik Inđije, potvrđen na neposrednim izborima – ovih dana demonstrativno napušta Građanski savez Srbije, a vrh GSS još demonstrativnije javno izražava sreću i zadovoljstvo što im ovaj više neće podmetati klipove u točkove i smetati im u nezadrživom hitanju ka Srbiji Kojoj Se Radi. Ako sam dobro razumeo, suština spora je u tome što bi sadašnji vrh GSS, kao, da se privali "kod Čede" i de facto utopi ovu stranku časne istorije u mlađani i prpošni LDP, a Ješić im to, kao, ne da. Ovi, pak, Ješića uzvratno optužuju da se "slizao s Tadićem", a čak je pomalo sumnjiv i po G17 liniji. Nuto đavla, da sam znao da je u politici ovako uzbudljivo, možda bih se i sam dao učlaniti negde!

Šalu na stranu, kako nisam član nijedne od navedenih organizacija, držim da je savršeno besmisleno da se javno opredeljujem ili, ne daj Bože, "arbitriram" u tom sporu. Svako, uostalom, ima pravo da (pojedinačno ili kolektivno) čini od sebe ono što misli da će mu baš lepo stajati. Ovaj melodramski rasplet jednog dugog političkog prijateljstva zanimljiv mi je samo kao zgodan povod za razmatranje nečega sasvim drugog, a na duži rok mnogo bitnijeg, tj. samog "fenomena Ješić": vinuvši se u (lokalni) establišment iz teškog, stigmatizovanog "izdajničko-plaćeničkog" andergraunda, Ješić je za nekoliko godina od jedne smarajuće palanke na staroj novosadskoj džadi, u kojoj je najuzbudljiviji događaj bio kad od zapare obeućena muva tresne o mušemu kafanskog stola, učinio mesto o kojem se onoliko govori i piše, investicionu Meku & Medinu i ko zna šta još; on je, kad bolje pogledaš, zapravo jedini nacionalni politički superstar (i "mladi lider", he-he) među gradonačelnicima manjih gradova u Srbiji – jakako, ako ne računamo one koji su zvezde po svojoj civilizacijskoj bizarnosti. Malo li je?

Samo, ne impresioniraju mene toliko investicije i tako to, mada se, znam, od toga živi; ono što Ješića čini Facom u mojim očima fakat je, pre svega, da je u ekspresnom roku ukinuo šaltere u svim mogućim opštinskim službama! Da ste mene pitali, u onim danima pred The Peti Oktobar, šta bi trebalo da bude glavna, dalekosežna (štono kažu: "kulturološka i civilizacijska") promena u našim životima, rekao bih vam da je to upravo to: da odnos Države i Građanina više nikada i nikako ne sme biti hijerarhijski, nego samo partnerski. Što će reći naprosto da svako tu radi svoj posao, ne kinjeći onog drugog. Ko je ušao u onu administrativnu prostoriju SO Inđija u kojoj sve moguće i nemoguće papire dobijete dok si reko "Stara Pazova", sve opušteno sedeći za stolom nasuprot decentnog i ljubaznog osoblja koje vas mnogo više tretira kao poslovnog prijatelja nego kao bednog podanika, taj zna o čemu govorim. I to je ono po čemu bi se moglo veoma precizno izmeriti i šta jeste, a naročito šta nije urađeno u ovoj zemlji u ovih pet-šest postmiloševićevskih godina. Spreman sam da tvrdim i obrazlažem da je to mnogo značajniji indikator kvaliteta (i realnih izgleda za doglednu budućnost) naših života nego, recimo, stanje naših buđelara. U tom i sličnim primerima Ješić se dokazao kao jedan od najozbiljnijih i najdoslednijih "revolucionara".