Kolumna
Moj muški život
foto: a. anđić
Roštilj
To se mrči, to izvodi pripremne radnje, to zahteva lozu ili pivo svaki čas, so, ruzmarin, još drva, to izgleda kao da destiliše kamen mudrosti
Piše:Miloš Vasić
Još jedna blesava predrasuda: zašto bi bavljenje roštiljem, ražnjem i uopšte otvorenom vatrom bio baš "muški posao"? Arhetip iz pećinskog doba sigurno nije, jer čujem da su žene i deca održavale vatru dok su kosmati klipani sa toljagama lovili mamute. Sigurno ih nisu oni pekli na vatri.
Nešto drugo je tu u pitanju. Potreba da se bude od neke koristi u tim retkim prilikama kad se nešto peče na vatri, u prirodi, svakako izvan kuhinje. Potreba da se – hajde da preteram sada – savest simbolično umiri, ako mogu tako da kažem. Pogledajte samo te Amerikance u filmovima i TV serijama (isti su takvi i u stvarnom životu, gledao sam ih): to opaše kecelju, to se pravi važno, to peče hamburgere spremljene u lancu samoposluga i prateće kobasice, to posipa kečap i senf i onda ponosno deli gostima. Do idućeg vikenda sa BBQ (tako se to kod njih kaže, kao u SMS pravopisu). Žene sede za baštenskim stolovima, piju već nešto i čekaju da mužjaci tresnu plastični jednokratni tanjir sa mesištem pred njih. Uzgred: žene su veoma vešte oko roštilja, ali samo kao profesionalne kuvarice; često veštije od bilo kog muškarca, ali – to je posao, to je nešto drugo. Nijednoj normalnoj ženi na pamet ne pada da se bavi roštiljima, još manje ražnjevima; to je, glasi društveni konsenzus, "muški posao", jelda?
E, sad: ja jesam uvereni pristalica polne (rodne?) ravnopravnosti. Mislim da žene mogu u vojsku, ako su baš zapele (pritom ne vidim smisao vojske, ali to je drugo); mislim da su u policiji veoma korisne; da znaju da budu odlični piloti (pilotkinje?) i tako dalje. Guraju se – s punim pravom, molim – u poslove koji su nekada bili isključivo "muški"; u roštilje i ražnjeve ne guraju se. Zašto?
Zato što su pametne, eto zašto. Da preciziram: pravi roštilj, a ne one američko-evropske budalaštine na plin i na brikete, traži kao prvo testeru i sekiru. Dobro: to se može i treba prepustiti mužjacima. Kao drugo, taj žar treba napraviti tako da traje za datu količinu mesa ili ribe. Slično je sa ražnjem, jer jarca ili brava treba dobro nataknuti i učvrstiti, što traži nešto fizičke snage, kao i okretanje ražnja – ako čovek već nema, kao moj rođak Nešo iz Pule, elektromotor koji to radi sam (on ga s nežnošću zove "električni Srbin", radi na 220 ili 12 volti, sporo i lepo). Žene su, dakle, ćutke prihvatile da su ti roštilji i – naročito – ražnjevi "muški posao". Zašto da ne, kad su muški već zapeli i kad im je toliko stalo? Uostalom, ko bi od sebe bez potrebe pravio budalu i pravio se važan (stručno rečeno: kurčio se) oko neke vatre i roštilja ili ražnja na njoj? Pogledajte idući put muškarce oko roštilja ili ražnja: to se mrči, to izvodi pripremne radnje, to zahteva lozu ili pivo svaki čas, so, ruzmarin, još drva, to izgleda kao da destiliše kamen mudrosti. Magnum opus, jaka stvar: ispeći na roštilju neko mesište ili na gradelama neke ribe (kad se peku ribe, onda su to gradele, upamtite da se ne brukate po Jadranu!). Malo ispravne procene količine drva u odnosu na količinu hrane, masna rešetka, nešto za prelivanje i sigurnosna margina za žar (da se posle ispeče i nešto povrća ili da se posuda sa finalnim proizvodom podgreje na žaru i vruća stigne na sto); jaka stvar… Ništa što ženskinje ne bi umelo.
Dobro, ume da bude naporno, više dosadno. Eto, pre neki dan sam na gradele ispekao gomilu inćuna od po 10 cm svaki; njih jedno 150 komada. Lepi i sveži, ne kažem, ali svakoga treba provući kroz maslinovo ulje, složiti ih lepo na gradele i onda ih okretati kad koji bude gotov s jedne strane, što nije jednostavno – osim što je zamorno – jer nijedan žar nije ravnomeran. A gosti, dobri ljudi i lepe žene, kao se prave fini, neće da počnu dok ja ne završim i ne možeš im objasniti da se sa roštilja (gradela u ovom slučaju) jede vruće. Jedite i pustite me da završim to u znoju lica moga! U tim situacijama žene naprave neke salate, obično više nego što treba i – čekaju. Naravno.
Ražanj je još veći blam, jer je roštilj barem posao za jednog. Tu se svi muški skupe dok jedan okreće, otvaraju jedno pivo za drugim (to se valja za polivanje žrtve paljenice, kažu) i loču. Pre toga su se svađali je li dosta soli, treba li ga špikovati belim lukom i slaninom (treba, ali uvek ima izdvojenih i dosadnih mišljenja), je li žar dovoljno jak i već slične budalaštine. Žene sede malo dalje i gledaju. Najsramotnija scena nastaje pred kraj, jer muški misle da sve znaju o ražnju, kao da je to fudbal ili politika. Jagnje ili jare gotovo je pola sata posle poslednjeg paničnog uzvika "Skidaj ga!".
Je li sada jasno zašto se žene ne mešaju u ova posla?
Nešto drugo je tu u pitanju. Potreba da se bude od neke koristi u tim retkim prilikama kad se nešto peče na vatri, u prirodi, svakako izvan kuhinje. Potreba da se – hajde da preteram sada – savest simbolično umiri, ako mogu tako da kažem. Pogledajte samo te Amerikance u filmovima i TV serijama (isti su takvi i u stvarnom životu, gledao sam ih): to opaše kecelju, to se pravi važno, to peče hamburgere spremljene u lancu samoposluga i prateće kobasice, to posipa kečap i senf i onda ponosno deli gostima. Do idućeg vikenda sa BBQ (tako se to kod njih kaže, kao u SMS pravopisu). Žene sede za baštenskim stolovima, piju već nešto i čekaju da mužjaci tresnu plastični jednokratni tanjir sa mesištem pred njih. Uzgred: žene su veoma vešte oko roštilja, ali samo kao profesionalne kuvarice; često veštije od bilo kog muškarca, ali – to je posao, to je nešto drugo. Nijednoj normalnoj ženi na pamet ne pada da se bavi roštiljima, još manje ražnjevima; to je, glasi društveni konsenzus, "muški posao", jelda?
E, sad: ja jesam uvereni pristalica polne (rodne?) ravnopravnosti. Mislim da žene mogu u vojsku, ako su baš zapele (pritom ne vidim smisao vojske, ali to je drugo); mislim da su u policiji veoma korisne; da znaju da budu odlični piloti (pilotkinje?) i tako dalje. Guraju se – s punim pravom, molim – u poslove koji su nekada bili isključivo "muški"; u roštilje i ražnjeve ne guraju se. Zašto?
Zato što su pametne, eto zašto. Da preciziram: pravi roštilj, a ne one američko-evropske budalaštine na plin i na brikete, traži kao prvo testeru i sekiru. Dobro: to se može i treba prepustiti mužjacima. Kao drugo, taj žar treba napraviti tako da traje za datu količinu mesa ili ribe. Slično je sa ražnjem, jer jarca ili brava treba dobro nataknuti i učvrstiti, što traži nešto fizičke snage, kao i okretanje ražnja – ako čovek već nema, kao moj rođak Nešo iz Pule, elektromotor koji to radi sam (on ga s nežnošću zove "električni Srbin", radi na 220 ili 12 volti, sporo i lepo). Žene su, dakle, ćutke prihvatile da su ti roštilji i – naročito – ražnjevi "muški posao". Zašto da ne, kad su muški već zapeli i kad im je toliko stalo? Uostalom, ko bi od sebe bez potrebe pravio budalu i pravio se važan (stručno rečeno: kurčio se) oko neke vatre i roštilja ili ražnja na njoj? Pogledajte idući put muškarce oko roštilja ili ražnja: to se mrči, to izvodi pripremne radnje, to zahteva lozu ili pivo svaki čas, so, ruzmarin, još drva, to izgleda kao da destiliše kamen mudrosti. Magnum opus, jaka stvar: ispeći na roštilju neko mesište ili na gradelama neke ribe (kad se peku ribe, onda su to gradele, upamtite da se ne brukate po Jadranu!). Malo ispravne procene količine drva u odnosu na količinu hrane, masna rešetka, nešto za prelivanje i sigurnosna margina za žar (da se posle ispeče i nešto povrća ili da se posuda sa finalnim proizvodom podgreje na žaru i vruća stigne na sto); jaka stvar… Ništa što ženskinje ne bi umelo.
Dobro, ume da bude naporno, više dosadno. Eto, pre neki dan sam na gradele ispekao gomilu inćuna od po 10 cm svaki; njih jedno 150 komada. Lepi i sveži, ne kažem, ali svakoga treba provući kroz maslinovo ulje, složiti ih lepo na gradele i onda ih okretati kad koji bude gotov s jedne strane, što nije jednostavno – osim što je zamorno – jer nijedan žar nije ravnomeran. A gosti, dobri ljudi i lepe žene, kao se prave fini, neće da počnu dok ja ne završim i ne možeš im objasniti da se sa roštilja (gradela u ovom slučaju) jede vruće. Jedite i pustite me da završim to u znoju lica moga! U tim situacijama žene naprave neke salate, obično više nego što treba i – čekaju. Naravno.
Ražanj je još veći blam, jer je roštilj barem posao za jednog. Tu se svi muški skupe dok jedan okreće, otvaraju jedno pivo za drugim (to se valja za polivanje žrtve paljenice, kažu) i loču. Pre toga su se svađali je li dosta soli, treba li ga špikovati belim lukom i slaninom (treba, ali uvek ima izdvojenih i dosadnih mišljenja), je li žar dovoljno jak i već slične budalaštine. Žene sede malo dalje i gledaju. Najsramotnija scena nastaje pred kraj, jer muški misle da sve znaju o ražnju, kao da je to fudbal ili politika. Jagnje ili jare gotovo je pola sata posle poslednjeg paničnog uzvika "Skidaj ga!".
Je li sada jasno zašto se žene ne mešaju u ova posla?
