Neskromno držim da sam među retkima koji su ugriumost’ prezidenta Putina u Beogradu pravilno razumeli, a nakon herkulovskih napora našeg premijera da iskamči još gasa ne znam kako to nije svima puklo pred očima: svaki poverilac želi znati na šta dužnika kolje i ometa da redovno vraća dug. Ja da sam izabrani predstavnik Rusije, ja bih nama i rekao: "Vama je do parade, a dugujete Boga oca za gas! Nuzhdaetes’ v dengah, a rasipate na moje oči!" Ali, pustimo to, krenimo od početka. Kako reče anketirano dete, danas sredovečni građanin, u "Olovka piše srcem", šta je početak, a šta kraj: "Početak je kad sam se ja rodio, a kraja nema."

Već sam sebe opisivao kao seljačko, partizansko, robijaško i ne znam kakvo sve dete, ali sada, kad prizivam svoj najdavniji spomen na Ruse, vidim da sam sin hladnoga rata. Da. Svet sam ugledao u etnički prečistoj sredini (odakle i vuče korene moja trajna nesposobnost da zamrzim Mađare, Nemce, Jevreje i ne znam ti koga sve još), ali se Farkaždina sećam kao mesta jasno raspolućenog na rusofile i na one naoborot – za Ameriku i Englesku. Nismo imali ludu sreću da po našem ataru popadaju američki piloti pa da ih mi spasavamo i krijemo, Rusi su doista projahali kroz naše kuće i štale, smatrali su prirodnim da svog iznurenog konjića zamene odmornim ("Ako mu ne daš tvog konja milom, Rus te samo oturi i uzme ti konja, a ostavi ti tog izmučenog koji se možda i ćudi i ita.."). Bezmalo niko iz vascelog Farkaždina nije posetio nijednu od pomenutih svetskih sila, dobro, moj deda po majci, Milan zvani Bača, bio je u ruskom zarobljeništvu kao soldat K und K, ali većina se za Ruse ili Amerikance opredeljivala sa lica mesta, to jest iz sela koje će još petnaest godina čekati na elektrifikaciju koja uz industrijalizaciju činjaše socijalizam: što su manje znali o zemljama i narodima, o njihovoj istoriji ili uređenju, to su Farkaždinci bili postojaniji svak u svojoj naklonosti.

Naš kum i komšija deda Vela (Babić) nije voleo Ruse, moj stric Miladin (Boža) imao je radio na baterije, čim se posle vesti i pesama začula drukčija muzika, simfonijska, revijalna, deda Vela bi pitao šta je to, Boža bi rekao: "To su Rusi", i deda Vela pravac kuća.

Tridcat’ let spustia, oženi se njegov unuk (Miladin), dođu na godišnjicu u goste mladini roditelji (Đuđini, Sloba i Dragica) i donesu tortu koja pobere silne pohvale, deda Vela ravnodušan prema slatkišima oseti ipak potrebu da pita kakva je to torta kad se toliko o njoj divani i uzimaju se prepisi. – "Ruska!", kaže slavodobitno autorka, a deda Vela če: "O mrtve jim njine, nisam znao da Rusi imadu tortu!"

Mi deca (hl. rata) znali smo da u Rusija nema šta nema, a znali smo i kako su svoja prir. bogatstva dopunjavali. Svako od nas znao je već u predškolskom uzrastu nekoliko viceva: kakvi su vaši trgovinski odnosi sa Rusima, pitaju Rumuna, a Rumun kaže: "Mi njima dajemo ugalj, a oni nama uzimu žito." Ili, na konferenciji o iskorišćavanju Dunava Rusi vode glavnu reč, dok nekome ne prekipi, s kojim pravom Rusi daju tolike predloge, a predstavnik Rusije kao zapeta puška: "A s kakvim pravom Dunav ne teče kroz Rusiju?!"

U govoru su se Rusi uvek pojavljavili kao nešto kolektivno i takoreći gradivno, ma da nisu oni pluralia tantum, Rusi pa Rusi, Nemac je pominjan ne samo u jednini, nego je bilo još kakvih personifikacija: staza koja je od sela vodila do pokojne železničke stanice, opevane i oplakane u tolikim mojim delima, bila je pošljunčana i praćena drvoredom topola, to je napravio Hitler, daj, kako Hitler, on nije nikad ni dolazio u Farkaždin, jeste dolazio Špiler, kao komandant Bečkereka i celog Banata, ali Hitler nije ne čuo za ovu stazu, nije, priznali bi odrasli, ali putanju je Nemac napravio, a ne Tito, ni pre njega Kralj Petar! Bila je izreka gde smo i mi i Nemci veličanstveno ovekovečeni u jednini (što Srbin izmisli, Švaba napravi!), doklen je ruska sabornost i masovnost našla odraza i jeziku: Rusi, Rusi!

Rus će se pojaviti u vidu traktora, guseničara, prvog u zemprozu, nema volan, nego ima dva ozbiljna metalna džojstika, tera ga naš kuma Mila (Grujin, provozao nas je u kabini dvadesetak koračaji), u to doba dostigoh uzrast podesan za učenje stranog jezika, našoj školi, gle, pripade ruski, radi kojeg je iz Orlovata vozom dolazio nastavnik Stojan (Popadić), od te jeseni, šezdeset i prve možda godine, do danas u stalnom sam dosluhu sa ruskim i sa Rusijom. Puškinov stih o zimi i mećavi (To kak zver ona zavoet/To zaplachet kak ditia) posve će me i doživotno opčiniti. Kad budem u gimnaziji učio stihove našeg premilog Dučića, diplomate i pesnika, koga će u zvezde kovati svi, sve do Koštunice, pomisliću isto što i onaj Bosanac iz mislim "Audicije", kad priča kako u Italiji šibicari izvode trikove sa tri lavora i sa živim mačićima, a ne sa šibicama: "Gdje su oni, a gdje smo mi!", e, tako sam ja pomislio o našima upoređenim sa Aleksandrom Sergejevičem: "Di su Rusi, a di smo mi!"

Ruskinja iz Omska biće moj prvi međunarodni ljub. debakl, ruski jezik i Rusi će mi u Filadelfiji biti još kakva potpora, malo je da napišem "nastaviće se". Nastavljaće se. Eto šta je Rusija!