Poboljšavanje krvne slike: A ostalima šta bude

Ni na 26. kopaoničkom Biznis forumu, održanom pod sloganom "ja tebi serdare, ti meni vojvodo", nije bilo značajnijeg i javnog neslaganja s merama i postupcima vlade, barem do trenutka pisanja ovog teksta, kasni večernji sati u utorak, a šta je posle bilo u kafanama i u večernjim satima – mogu samo da zamislim.

Srbija je u teškom položaju i to traži dijalog iz koga će se izroditi nove ideje, državne i poslovne strategije, ali izgleda da razređeni planinski vazduh ne doprinosi takvoj atmosferi.

Jedan komentator na društvenim mrežama konstatuje da su se oni okupili "na planini da poboljšaju sopstvenu krvnu sliku", a nama šta bude.

Najbliži temeljnoj analizi i kritici ponovo je bio Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta. On je rekao da smo u četvrtom tromesečju prošle godine imali naglo usporavanje privrednog rasta, koji je sa više od četiri odsto pao na 3,1 procenat. Ako bismo isključili poljoprivredu, stvarni rast je iznosio 2,2 odsto.

U drugim zemljama centralne i istočne Evrope takvo usporavanje se ne vidi, što znači da su za to odgovorni unutrašnji faktori.

"Glavni faktor usporavanja u drugoj polovini 2018. je pad proizvodnje električne energije za sedam odsto i pad proizvodnje uglja od 12 odsto. Ova oblast uticala je na smanjenje BDP-a za 0,25 procentnih poena u 2018. EPS je u 2016. imao uobičajenu proizvodnju od 35,6 milijardi kilovat-sati. U 2017. su imali pad na 34 milijarde kilovat-sati i u 2018, umesto da proizvodnju povećaju za 10 odsto, oni su je podigli za jedan odsto. EPS koči rast, koji može biti manji od tri odsto ove godine", objasnio je Petrović.

Pravo i korupcija: Pogled kroz prozor

Došla je, nastavlja Petrović, na naplatu loša budžetska politika u pogledu javnih investicija. Investicije u infrastrukturu ostale su iste kao prošle godine. Petrović kaže da moraju da se povećaju investicije, kako javne, tako i privatne, ali i da mora da se ulaže u obrazovanje. Nedovoljna vladavina prava i visok nivo korupcije su, prema njegovoj oceni, među krivcima za nizak rast.

Da bi se uverili u ovu tvrdnju, dovoljno je bilo da učesnici izađu iz kongresne sale hotela "Grand" i pogledaju ka Pančićevom vrhu. Tamo se kočoperi ona kafančina za koju se niti zna ko je zida, ni sa kojim parama. Jedino se zna da je podignuta ilegalno, uz sasluženje dva-tri javna preduzeća, i zna se da država, pravna država, nema snage da je sruši. Sumnja se, sasvim osnovano, da je tu bilo i korupcije.

Da su vladavina prava i spuštanje nivoa korupcije važniji od subvencija koje dobijaju strani investitori, a i tu ima verovatno koruptivnih radnji, tvrdili su i ovi što su na Kopaonik došli iz raznih savetodavnih tela Evropske unije u svim njenim derivatima, a ovi naši zapeli su manje-više da se dive sami sebi, nebrojeno puta pominjući fiskalnu konsolidaciju i budžetski suficit.

A da su posle spustili pogled s Pančićevog vrha, mogli su da pogledaju ka Brusu, još jednom primeru pravne države, gde se u "slučaju Jutka" ogoljava kabadahijski način upravljanja državom. Ako se proces protiv Jutke zbog seksualnog uznemiravanja žena vodi pred sudom, uz izbacivanje javnosti iz sudnice, zapitajmo se zašto, do danas, nije pokrenuto pitanje krivične odgovornosti za onoga ko je u Domu kulture u Brusu isključio struju u vreme trajanja televizijske ispovesti Marije Lukić.

Pisma i poslanica: Teret fiskalne konsolidacije

Rekao bi neko da su ovo dva banalna primera iz srpske svakodnevice i da ne priliči autoru ovog teksta da ih poteže u vezi sa ovogodišnjim Kopaonik biznis forumom (3-6. mart), koji se održava pod zvučnim nazivom "Srbija 10 godina posle velike recesije: snažan rast kao imperativ". Problem je, međutim, u tome što je Srbija puna ovakvih primera.

Uostalom, rastezanje teme na "deset godina posle velike recesije" ima možda simboličko opravdanje, ali istovremeno sužava fokus sa rada ove vlasti koja već šest godina upravlja Srbijom.

Za to vreme odvijala su se dva procesa koji umanjuju mogućnost da se ostvari drugi deo pompeznog naslova – "Snažan rast kao imperativ."

Cena toliko hvaljene fiskalne stabilizacije bila je izuzetno visoka. Najpre zbog toga što su troškove konsolidacije, a to se slabo pominje, platili oni koji nije trebalo da ih plate u tolikom iznosu. Ako je Vučić u svrhu marketinga slao pisma svim penzionerima, mogao je da pošalje i jednu poslanicu srpskoj privredi. Cenu je, konkretno rečeno, platila privreda. Privatna pre svega. S jedne strane, novac kojim je uklanjan deficit u državnoj kasi manjim delom je obezbeđen smanjenjem potrošnje, tj. plata u javnom sektoru i penzija. Sveukupno je, naime, na taj način "namaknuto" oko 150 milijardi dinara. Mnogo više sredstava obezbeđeno je povećanim zahvatanjem iz privrede. U odnosu na 2014. kada je počeo "proces" konsolidacije, do 2018. godine zaključno, državna zahvatanja iz privrede povećana su za više od 1.100 milijardi dinara. Drugim rečima, blizu 10 milijardi evra. U poslednjih pet godina, bruto domaći proizvod porastao je ukupno za oko 10 odsto, a izdvajanja iz privrede tri puta više – za 30 odsto.

Za toliko novca koliko je iscrpeno da se napuni državna kasa ostalo je manje para za investicije (pa i plate) u privatnom sektoru. A to znači i manje novih proizvodnih kapaciteta, što dalje znači manji privredni rast. Zato Srbija i danas ima investicije znatno manje od potrebnih. Zarad sređivanja državne blagajne praktično je žrtvovana privreda.

A kao dokaz da jedna nesreća nikada ne ide sama, došlo je do srastanja nove "političke elite" i države, a oko bi čega dugog nego oko para. Dakle, dolazi do uspostavljanja kontrole nad privredom koja ima različite forme.

Pare iz državnih fondova, kako primećuje Mijat Lakićević u tekstu na sajtu "Peščanika", idu partijskim, ad hoc osnovanim firmama, tj. njihovim vlasnicima. Oni po pravilu ne stvaraju nikakvu novu vrednost, ništa ne investiraju i ne razvijaju se. Drugo, državne institucije, uključujući javna preduzeća, koriste se za uhlebljenje desetina hiljada partijskih ljudi. Pošto oni niti znaju da rade niti su, često, zaposleni da bi radili, pada kapacitet, kvalitet i efikasnost države, što za posledicu ima da ona postaje kočnica razvoja. Treće, reketiraju se i/ili preuzimaju uspešna preduzeća i lukrativni poslovi, naročito izvozni. Na taj se način oni koji su stvorili i razvili firme i poslove, preduzetnici i inovatori, uklanjaju iz privrednog života. Neki se povlače, drugi, mlađi, beže u inostranstvo. Na površinu, pak, izbijaju paraziti i (polu)kriminalci i sisaju bogatstvo koje su drugi stvorili.

I eto tako, sve vrteći se u krug, vratismo se na pitanje vladavine prava i korupcije. Savez ekonomista Srbije mogao bi dogodine forum da organizuje u beogradskoj Palati pravde. Ako rekonstrukcija do tada bude završena.