Slučajno spomeneš Mika Džegera u kolumni, i ovaj odmah navali da dođe u Beograd! Sledeći put ću spomenuti Red Hot Chilli Peppers, možda opet upali? Sve to, dakako, samo kad bismo se zezali – gistro šatro. Ali, stvarno, izgleda da će ovaj put priča o dolasku Rolingstounsa u Srbiju biti nešto više od nebulozne tlapnje Ljubiše Ristića – najvećeg rok-menadžera cele opštine Čukarica, sa sve Obrenovcem kao prirodnim uzvodnim produžetkom – ili navalentne želje muzičkog kritičara Ivana Ivačkovića, koji je tom idejom toliko dodijavao novom političkom establišmentu da je ovaj izgleda shvatio da mu je i zdravije i jeftinije da uloži nešto para i logistike u tu rabotu nego da pisca jedine srpske monografije o Stounsima ima za vratom još nekoliko godina, možda i decenija. Tim pre što su se Rolingstounsi izgleda zainatili da se ne raspadnu i ne penzionišu pre nego što "overe" Beograd, a posle kako im bude. Još kad im neko napokon pokaže na detaljnoj mapi Evrope i okoline gde je taj uzbudljivi, egzotični Belgrade – jedno od retkih (pre)naseljenih mesta na svetu gde čak ni oni baš nikada nisu svirali – biće veselja na galone. Kit Ričards će sigurno u to ime doliti još malo burbona u čašu. Što bi, doduše, ionako učinio…

Kažu da se, još od pada Berlinskog zida naovamo, koncert Rolingstounsa u nekoj "tranzicijskoj" zemlji tretira kao svojevrsno simboličko priznanje da je ta zemlja uistinu postala deo onog žuđenog globalnog Carstva u kojem, doduše, baš i ne caruje drugarstvo, ali zato svako može da sledi svoju ideju zabave. Nije da onih pet olinjalih ostrvskih mačora i cela mašinerija koja ih opslužuje, prati ili iz njih izvlači svakovrsne profite, mare za taj "istorijsko-politički" kontekst: radi se samo o biznisu, garniranom izvesnim formama "ispunjavajućeg" zadovoljstva (pare, naime, ne mogu biti baš jedini motiv da neko ko je odavno deda svako veče satima đipa pred gomilama klinaca, i da mesecima svakodnevno menja zemlje, gradove i hotele kao čarape), kako to već ide sa svakim poslom koji nešto vredi. U svemu tome, da se ne lažemo, ima neke više pravde: neće mnogo preterati onaj ko kaže da je Džegerovo mjaukanje i njihanje kukovima doprinelo veličanstvenom stropoštu komunizma bar koliko i udruženi "podrivački" napori svih istočnoevropskih disidenata na gomili. Pri čemu on o tome možda ne zna – i ne mora/ne treba da zna – savršeno ništa. Čovek je samo radio svoj posao, da prehrani žene i sitnu dečicu. U ovu beznadežno "naivnu" teoriju, doduše, nikada nećete ubediti sve one "leve" i "desne" jurodivce i zamlate koje u rokenrolu vide tek zlikovačku ujdurmu Opakih Sila; ovi se, inače, međusobno razlikuju jedino po tome što ne mogu da se dogovore da li je pravi poslodavac Džegera & co. imperijalistička CIA ili je to ipak Satana himself. Mada ni Šejtan tu nije bez zasluga, bezbeli. Kako god bilo, ako se vest Radija B92 pokaže tačnom, mnogi će drugog dana avgusta sledeće godine biti više nego oduševljeni da dočekaju sabah sa "šejtanom" na beogradskom Hipodromu. Iako držim da su Stounsi poslednji pažnje vredan (i njihove veličine dostojan) album snimili pre više od četvrt veka, nemojte ni sumnjati da će i moja malenkost biti među njima, sve klepćući ručicama kao uzbuđeni šiparac. Jer, znate, ko nije nikada Stounse gledao kod kuće, taj treba ozbiljno da se zapita gde on to živi!

U ovoj priči se, dakako, ne radi "samo" o muzici. Njen epicentar mnogo je bliži onoj epohalnoj simbolici koje su, kako rekosmo, Stounsi sastavni deo, hteli oni to ili ne. Ovoliko pridavanje "vanmuzičkog" značaja njihovim trijumfalno-markirajućim koncertima po istočnoj Evropi (njihove koncertne premijere u Pragu, Pešti ili Moskvi neće biti zaobiđene, makar kao zgodna ilustracija, ni u knjigama najozbiljnijih istoričara nedavne prošlosti!) zapravo na neki žalostan i sumoran način po(t)kazuje onu tugaljivu retro prirodu tih društava, čija je celokupna infrastruktura – sve do one mentalne i kulturne – duboko low–tech. Nikada osobito razvijena, ta društva su pod čizmetinom Sovjeta definitivno otišla dođavola: čak je i njihova pobeda nad stepskom Tiranijom bila nekako retro, kao odocneli appendix onog devetog maja 1945… Kao da su vitalni džezerski mangupi Jozefa Škvoreckog i melanholični, čak neurastenični, promiskuitetni intelektualci Milana Kundere isplazili na ulice i rešili da konačno "počiste bandu". Otuda je logično da su Prag i ostale metropole s pogrešne strane Gvozdene zavese onomad simboličnom dernjavom "oslobodili" vremešni, samoreciklirajući Stounsi, umesto da to učini, naprimer, Kurt Kobejn, pre nego što sebi raznese glavu tandžarom. Jer bila je to revolucija otaca i majki, konačna naplata jednog starog duga; sinovi i kćeri su tek imali da dođu na red. Ovi se u međuvremenu, sve tako čekajući, mahom navukoše na šarene pilule za lilule, uz neotribalne tehno-zvukorije.

No, šta je onda sa Srbijom? Koliko je onda tek ona retro, mereno ovim kantarom? Mhm, bolje da ne merimo, mlogo je depresivno. S druge strane, vickasto je ali i posve istinito, da su Stounsi još sredinom sedamdesetih svirali u našoj zemlji (tadašnjoj), ali u – Zagrebu! Mora da je i to bila neka brozovsko-vatikansko-kominternovska ujdurma: matori Srbožder, ni Stounse nam nije dao! Hja, blago budalama, ali u Stvarnosti, tek kada su se ugnjeteni Srblji oslobodili dotadašnjeg "jarma" – uz larmu i tresak koji su bili dovoljni da zapale pola sveta – ovde su prekonoć prestale da dolaze i mnooooogo manje face od Kita Ričardsa i Čarlija Votsa: niko nije rad da zalazi negde gde može svakog časa da nagazi na minu, saplete se o Masovnu Grobnicu ili u kafani naleti na neobično uglednog Ratnog Zločinca dok ovaj čereči pečeno pile i nudi mu jadac… Zato je koncert Rolingstounsa u ovom kontekstu nužno, bez obzira na bilo čije "namere", politički akt, simbolička obznana da je s tom pričom završeno, ili barem da lokalni Establišment želi da ubedi ostatak planete da je to tako. Pitam se hoće li poznati veseljaci Mladich & Schljivantschanin dobiti priliku da odgledaju koncert – možda lukavo prerušeni u die hard hevimetalce iz Zavidovića, sve urlajući Motori, motori, moootooorii… – ili će ipak pratiti prenos iz Holandije, iz toplog sobička, kako njihovim ozbiljnim godinama i priliči?