Prošle nedelje je u saobraćajnoj nesreći tragično izgubio život jedan od najpopularnijih pevača narodne muzike, Šaban Šaulić. Još za života je stekao titulu "kralja" narodne muzike. Ceo region i dijaspora su danima bili preplavljeni vestima o detaljima udesa, o Turčinu koji je pijan vozio kola bez dozvole i koji je vinovnik nesreće. Na svim televizijama, na društvenim mrežama i u novinama besomučno su vadili nove morbidne detalje, sve dok nije obavljena sahrana u Aleji zaslužnih građana. U svakoj zemlji je smrt popularne zvezde vest, ali čini mi se da je medijska predstava koja je pratila smrt Šabana Šaulića pokazala dosta o društvu u kome živimo.

Prvo pitanje koje treba postaviti tiče se sistema vrednosti na osnovu kojeg rangiramo značaj određene ličnosti. Šaban Šaulić bio je popularan pevač, manje je poznato, ali i autor nekih od svojih najpoznatijih pesama. Međutim, kriterijum popularnosti mogao bi biti primenjen i u slučaju mnogih drugih umetnika kod kojih je izostalo društveno priznanje, bilo za života, bilo posthumno. U oblasti narodne muzike, na koju se kod nas (prirodno ili veštački) kalemi novokomponovana i pop-folk muzika, popularnost zvezda se meri milionima pregleda. Šaban je deo stare škole, gde se rang-lista formirala vrlo pragmatično – cenom gostovanja na venčanjima i slavljima naših ljudi širom sveta. Šaban je bio najskuplji jer je bio najbolji. Što se njegove harizme tiče, za razliku od svojih kolega i zemljaka iz žanra (Sinana Sakića ili Ljube Aličića), Šaban je tokom karijere ipak bio medijski prisutan – nekad sa tupeom na glavi. Iako je opevao život gradske sirotinje, periferije, rada u tuđini, Šaban u svojim pesmama nije imao element mahalske ili romske priče kojoj je pripadao, budući da je stasao u šabačkoj Mali.

Drugi aspekt medijske slike oko smrti Šabana Šaulića vezan je za nekrofilnu prirodu naših medija. Gotovo trenutno, mediji su počeli da grade mit o poginulom pevaču, idealizujući njegove osobine. Iz dana u dan govorilo se o veoma intimnim detaljima iz njegovog života – do sahrane isključivo o pozitivnim, a posle sahrane su isplivali vanbračna deca i zaostali dugovi. Šaban svakako nije bio svetac, pogotovo zato što je njegova muzika bila pesma o društvenim gubitnicima sa margine. Gotovo je zaboravljeno da je pre 25 godina jedva preživeo napad nožem u Beču kada je pravim čudom uspeo da pozove pomoć. On je taj svet dobro poznavao i time je autentičnija njegova pesma. Preko noći su se pojavile inicijative o promeni imena ulice u Šapcu, a na TV ekranu su se smenjivale kolege sa porukama saučešća.

Tu dolazimo do trećeg elementa, a to je medijska eksploatacija smrti, koja je među komercijalnim televizijama najizraženija bila na TV Pinku. U svođenju bilansa gledanosti u ponedeljak, nakon sahrane, TV Pink je u vestima slavodobitno objavio da su najgledaniji programi tokom vikenda bili turska serija i prenos komemoracije i sahrane Šabana Šaulića, kroz uključenja u selebriti emisijama poput "Premijere". Narod je gledo sahranu. Upravo tu, na komemoraciji u Skupštini grada, video se pravi nivo ovog događaja dok su govore ili medijski parastos držale kolege i koleginice. Još jedan detalj koji se mogao videti tokom tih izliva žalosti, vezan je za vizuru gubitka u psihološkom smislu. Na sahranama kod nas, živi akteri uglavnom govore o sopstvenom gubitku, o svojoj tuzi, dakle iz pozicije vlastitog egocentrizma. Najređe ćete čuti poruke porodici i priču o pokojniku. Smrt pevača njegovog kalibra dozvoljava i boraniji da mu se posthumno približi – kao, žao mi je zbog smrti kolege, reče Sandra Afrika!

Kamere televizija su spopadale ljude koji su došli da izjave saučešće, virile su bukvalno preko tarabe, a preduzimljivi majstori iz regiona su organizovali turističke ture do mesta sahrane, uz lanč-paket i posetu Marakani i Cecinoj kući. Mislim, onako spolja, da se vidi fasada. Medijska konfuzija vladala je još u bolnici, oko izveštavanja, jer nije bilo jasno ko je sve nastradao.

Kada je nestalo materijala i realnih činjenica, mediji su se okrenuli proročanstvima, znacima koji su najavljivali predstojeću tragediju, poput sove u vrtu porodične kuće dan pre pogibije ili činjenice da je poginuo na isti dan kada je pre 25 godina napadnut u Beču. Sve pevačice su noć pre sanjale kolegu ili imale nekakvo predosećanje. Dakle, krenuo je naš grobljanski medijski vudu.

Na kraju, jedno od objašnjenja za značaj koji je pridat sahrani Šabana Šaulića može biti i njegov politički angažman. Naime, nije tajna da je uz Cecu bio najpoznatiji simpatizer vladajuće stranke. Uvek je bio vidljiv na partijskim mitinzima i proslavama SNS-a, poslednji put tokom kampanje u Lučanima, gde je pevao uz poruku radnicima da dobro znaju za koga će glasati.

Jedan detalj ostao mi je svih ovih dana kao metafora Šabanovog života. Prema izveštajima sa lica mesta, povređeni pevač je davao znake života kada je stigla hitna pomoć. Najveću zvezdu Balkana prepoznala je tek jedna od sestara poreklom odavle, kada su ga dovezli u bolnicu. Do tada, on je lekarima i medicinskom osoblju govorio nešto jezikom koji oni nisu razumeli. Zamislite, nakon pedeset godina neprekidnog putovanja i hiljada koncerata po Nemačkoj, Austriji ili Švajcarskoj, Šaban nažalost nije mogao da im kaže nešto na nemačkom. Bio je to ipak zatvoren Balkanski krug u kojem je živeo, pevao i evo, nažalost umro…