Sahrana kraljice Elizabete Druge svakako će biti jedan od važnih događaja u istoriji Velike Britanije, gotovo u rangu izlaska iz Evropske unije. Kraljica je bila najdugovečniji monarh u Evropi, a u Britaniji 70 godina zaštitni znak ove zemlje. Činjenica da je na sahrani bilo više od 500 svetskih zvaničnika govori o ugledu i značaju žene koja je postala akter i svedok jedne epohe, pa će njeno doba verovatno biti i nazvano elizabetanskim.

Ovom prilikom neću se baviti političkim aspektima vladavine Elizabete Druge, već porukama i poukama jednog globalnog medijskog događaja.

Prvi faktor ovog zahtevnog medijskog planiranja je šifrovano ime operacije. Od trenutka smrti, pokrenuta je neverovatno uigrana i osmišljena PR kampanja ogromnih razmera. Kraljevska porodica i ljudi koji se bave njihovim imidžom očigledno su isplanirali svaki detalj. Tokom dana žalosti i ceremonije sahrane imali smo operaciju “Londonski most”, zatim prenos kraljičinih ostataka do Londona u operaciji “Jednorog”, nakon čega je usledila sahrana ili operacija “Lav”. Ova vojna terminologija i disciplina precizno definiše ko šta radi i na koji način, u svakom trenutku perioda tranzicije. Nema prostora za improvizaciju, ne samo zbog bezbednosnih razloga, već je važno, naročito u prvim danima posle smrti vođe nacije, pokazati da postoji kontinuitet, procedura, odnosno da sistem funkcioniše.

Britance možete smatrati hladnim i nesklonim pokazivanju emocija, ali važan deo medijske i propagandne delatnosti ima za cilj da pokaže kako je Britanija starija i važnija od vladara, makar oni bili na tronu sedam decenija. Tako se izbegava strah kakav su osećali Jugosloveni kada je umro Tito. Za razliku od Elizabete Druge, koju je ekspresno nasledio sin Čarls, naša parola bila je “Posle Tita –Tito!”

Drugi važan aspekt medijske aktivnosti bilo je zaokruživanje kulta ličnosti preminule kraljice. Ovo je bilo važno zbog ustoličenja novog kralja, kojeg mediji tek treba da brendiraju, što će biti mnogo teži zadatak. Britanci su kroz TV poruke motivisani da se osete kao deo porodice i da smrt kraljice dožive kao lični gubitak, što se moglo videti po stepenu identifikacije. Ipak, sistem se automatski resetovao, izmenjen je tekst himne, lik na markama i novčanicama, kraljica je mrtva – živeo kralj!

Istini za volju, uprkos ogromnim naporima da se kraljica prikaže kao narodna vladarka koja je svoj život posvetila Britaniji, čak se i Bi-Bi-Si suočavao sa ozbiljnim problemima. Naime, osim onima koji u Britaniji nisu očarani ljubitelji Krune, a kojih nije mali broj, Elizabeta Druga bila je i vladarka Komonvelta. Primer PR samoubistva bio je pokušaj Bi-Bi-Sija Afrika da smrt kraljice prikaže u digitalnim medijima opisom idealizovane pokroviteljke Afrike, sa čijim narodima je imala “dugogodišnje odnose”. Ovaj eufemizam za kolonijalizam je izazvao odijum, naročito u bivšim britanskim kolonijama, pa su administratori zamolili za uzdržavanje od ružnih reči i brisali negativne komentare. Nisu presrećni bili ni u Indiji, koja je nezavisnost stekla baš u vreme njenog dolaska na presto.

Zahvaljujući društvenim mrežama, videli smo da tugu baš ne dele ni Irci ili Škoti. Fudbaleri u Irskoj su pred početak utakmice par minuta aplaudirali, dok je publika horski pevala “Ako mrziš kraljevsku porodicu, tapši rukama”, što je bio vid opora još iz vremena rata sa IRA. Ukratko, daleko od toga da je ceo svet stao i plakao za Elizabetom Drugom. Utoliko se pokazuje moć britanskih medija, koji svojim uticajem mogu da dobace čak i do Balkana.

U našim medijima, posebno na RTS, zaista se osećala, za mene dosta neobjašnjiva, atmosfera nekakvog blagog dana žalosti. Na komercijalnim televizijama se komentarisalo sve što bi moglo da izgleda kao rijaliti, od izgleda i stajlinga članova kraljevske porodice, do suvenira koji su se prodavali na ulicama Londona. Pažnju je izazvala i premijerka Brnabić, koja je odmah posle Europrajda otišla na sahranu u London. Takoreći, posle žurke na sahranu. Tokom ceremonije ponovo se pažljivo pratilo gde ko sedi i pored koga, opet Milo dobio super mesto do Makrona. Iz tog senzacionalističkog medijskog miljea stižu pitanja o pravoslavnom poreklu kralja Čarlsa, njegovom zdravstvenom stanju (sindrom kobasičastih prstiju, analiza na K1) ili kumovskom odnosu sa našom kraljevskom porodicom.

Slučaj je hteo da se sahrana kraljice Elizabete Druge dešava baš u vreme otvorenog sukoba povodom Europrajda. Prihvatanje različitosti i borba protiv diskriminacije ovde se vidi kao udar na identitet, veru i tradiciju. Na primeru kraljice Elizabete možete videti kako je uspela da u Britaniji sačuva tradicionalne vrednosti i ulogu Čuvara vere, prihvatajući razlike u verskom, rasnom (neki će reći, ne baš u svojoj kući) ili seksualnom smislu. Kraljica je primila i odlikovala mnoge značajne umetnike iz LGBT zajednice, i koliko sam upoznat, nije vodila krstaški rat protiv Parade ponosa. U svojoj karijeri je imala jedan, iz današnjeg ugla, isključiv govor o razvodima, koji su je kasnije sačekali u njenoj porodici. Kako je odlično definisao jedan od njenih savetnika: “Kraljica se ne menja, ona se prilagođava!” Na taj način se tradicija prenosi i jača, što je lekcija koju bi mogli da nauče ovdašnji konzervativci bilo koje političke provinijencije. Na kraju, može se reći da je Elizabeta Druga prvi monarh čija je vladavina, od krunisanja do sahrane, neprekidno bila deo TV programa i da je ona upravo zahvaljujući televiziji uspešno izgradila svoj imidž u zemlji i svetu i time postala televizijska ikona punih 70 godina, uz prateće TV ekranizacije njenog života, poput serije The Crown.

Legenda kaže da je nakon abdiciranja njenog strica sa porodicom prešla u kraljevsku palatu, a njen otac je postao kralj. Mala Elizabeta nije bila oduševljena tom promenom i pitala je roditelje da li je to “zauvek”. Posle krunisanja postala je akter svojevrsnog televizijskog rijalitija koji je trajao 70 godina i upravo se završio jer je Elizabeta praktično vršnjakinja medija koji je proslavio.