Kolumna

Lisica i ždral

Sam svoja sekta

Ako student koji ne da godinu sam plaća školarinu, neka i crkva pređe na samofinansiranje: ona je izgubila mnogo više godina

Koštuničini bogomoljci smislili su kako da se još više dodvore Svetoj materi i time obezbede sebi nekoliko vezanih mandata u Raju, predložili su da se crkve i verske zajednice oslobode plaćanja administrativnih taksi, ministarka Diana oduševila se, Vladi je srce puno kad čuje tako bogougodne i nesebične predloge, daj ja na internet da vidim koliko tih dažbina ima, tušta i tma, zatvorio sam brže-bolje tu Pandorinu kutijicu pričkinuvši poklopcem nekoliko taksi koje zacijukaše kao miš kad mu mišolovka daleko bilo precvikuje rep.

&

Kao seljački sin gajim prirodan otpor ka dažbinama – celo selo plaća redovno porez a nema elektriku, nema asfaltni put, nema ni tursku kaldrmu (a vek i po proveli smo pod turskim igom i turskim zulumom, ovo poslednje da nije pleonazam? nema zuluma bez Turaka, ni Turaka a da ne čine zulum): imali smo samo blato koje je tu uspevalo mnogo pre nego što će se Marija Terezija latiti da isušuje močvaru i da ju nastanjuje nama militarcima, nismo imali lekara, zubara, dobro, to nema ni sad, ali jednom ili dvaput sedmično gostuje jedna doktorka…

Sve što bi mojima preostalo nakon prebijanja sa zadrugom odlazilo je do poslednjeg cvancika na porez i kad god je trebalo da se nešto kupi većalo se kao da ćemo Japanu ili Nemačkoj da objavimo rat, babo, kome idu novci od poreza, državi, eto kome! Pomnožio sam našu jednu ratu sa četiri, jer se plaćalo za svaki kvartal, puta četirsto kuća, pa Farkaždin je zlatni rudnik, a spada u najzaostalije i najzabačenije seoske nastambe! Da zlo bude veće, u to se toba zainteresujem da li sveštenik živi samo od svećenja vodice i sarana, ma kakvi, prima platu, pripada mu kuća, hm, znao sam i gde je, jednom sam bio kod pope kad sam vežbao antifon i video da je kuća patosana, drveni pod bio je veća retkost nego zečja usna, svi smo imali zemljane podove koje su naše nesrećne babe i naše još nesrećnije matere pomazivale: posle temeljnog čišćenja metlom prelazile bi svuda vlažnom krpom ubijajući tako prašinu koja je smatrana većim zlom od memle.

Plus toga, nastavljao je moj otac, zadovoljan što mu se sin zanima za društvene odnose, crkva ima trideset lanaca zemlje, kako trideset kad je sedamnajs maksim (tako smo tepali zvaničnom izrazu maksimum koji je Tito da bi ograničio privatni posed prihvatio iz latinskog premda ga nije tečno govorio, a i kako bi: mrtav jezik), tako lepo, i ni to nije sve – na svu tu zemlju oslobođena je po-re-za!

Tu mi se smračilo pred očima: ako porez mora da se plaća kako bi država tobože (mada znamo da neće) izgradila nešto u selu, zašto da ne plati i gospodin popa koji kao i mi ostali ima pravo, dužnost i čast da mu se besplatno fluorografišu pluća ne bi li se u njegovom i opštem interesu preduzele blagovremene mere protiv TBC-a navrzavšeg se na naš antifašistički živalj?

Bio sam nešto načuo o odvojenosti crkve od države, ali zašto se država odvojila od prihoda?! Pobednici u ratu usput su pokorili i crkvu (bilo to lepo ili ne), uskratili su joj predratno pravo da sve đake nedeljom pre podne vodi na Službu Božiju, pa država nam ne da da izostanemo iz škole ni za Božić, a ovamo crkvi gleda kroz prste! Moj otac je kao što čitaoci uveliko znaju, ali možda je neko prvi put kupio "Vreme", vodio crkveni hor, ja osobno voleo sam da idem u crkvu, bio sam crkven čovek, ali me je zabolelo što od nas koji imamo manje zemlje i nemamo platu ni bakšiš država uzima porez a od crkve ne!

&

Šta da se radi, pitaju me poocheredno* Lenjin i Černiševski, da se osnuje verska zajednica i da se mrski danak izvrda a državi da se pokaže kud vodi njezino dodvoravanje kleru i kud vodi diskriminacija koje njoj nikad dosta, majku joj božiju imperijaljističku! Vera je hobi, i država ne sme da ga tetoši ništa više nego jedrenje ili bilo drugu dobrovoljnu razbibrigu građana!

Ne znam kako država definiše versku zajednicu, ali verujem da ću ispuniti zakonske uslove: 1. Moja zovimo je za sada sekta nema nikakvu bogomolju i neće nikad dodijavati gradskim ocima da joj se dodeli plac na kome će posle nići zdanje nesrodno sa preovlađujućim pravoslavnim urbanizmom. 2. Broj članova sekte ne verujem da je propisan, moja kćer ili moja žena morale bi biti dovoljne da me država ne knjiži kao inokosnog verskog fanatika, no, bude li potrebno naći ću desetak sledbenika, šta još treba, učenje, dogma?! Evo je. 3. Nemamo nikoje vrhobožanstvo, verujemo u zajednicu gde portir neće zalupiti vrata čoveku koji se mrzne, eto ga naše Vjeruju preuzeto od jednog pisca komada kome hvala na toj slici, uglavnom, (4) sve što budemo činili činićemo sa nakanom da dotaknemo umnogome otvrdla srca braće naše, koje god ovi vere i bezvere bili; ljubizam (neka to bude radni naslov) ima zadatak da najpre među članovima sekte a onda mic po mic i u drugima probudi dehidriranu samilost koja će vratarima – pomenutim ovde tek metaforično, jer slepo služe gazdu radi varljive dobiti nedovoljne štaviše za potrošačku korpu u dolini plača – naložiti da poslušaju svoj prvi poriv a ne pametovanje** toga portirskog super-ega nakvasalog u besmislenim satima vazda iste tuš-kabine.

Ko god bi da čini dobro, ko god bi da državi napakosti zbog njene diskriminatorske navade, ma, ko god nije rad da plaća administrativnu taksu neka mi se javi (na oglas iz prošl. broja nije se odazvao niko ko prodaje auto, ali kao vernik i osnivač sekte zar da izgubim nadu?).

*poperemenno
**glagol skovan u JNA, danas nepravedno zapostavljen.

Iz istog broja

Nuspojave

Braća po čučavcu

Teofil Pančić

Navigator

Mikroinformisanje

Zoran Stanojević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu