Eh, šta se sve neće desiti živom insanu! A i mrtvom, bogme: nikada nisi dovoljno mrtav na Balkanu da te ne bi neko šutnuo u prolazu. Evo, recimo, Nikolić Tomislav i odlazeći nam PPV onomad su sudelovali u ritualima isterivanja mrtvog srbožderskog demona iz Kuće cveća glogovim kocem, a koje je priređivao samostalni egzorcista Šešelj Vojislav, da bi mnogo godina docnije, valjda nakon što su dijalektički sazreli, počeli da zastupaju neku vrstu "politike nesvrstanosti" ne skrivajući da im je baš Tito u tome uzor. Odlično su se toga dosetili, samo malo prekasno. Jer, u međuvremenu više nema ni Pokreta nesvrstanih (u tadašnjoj formi), a bogme ni Jugoslavije, koja beše ipak ozbiljna zemlja.

Ali, manimo se mi "spoljne" politike: mnogo više nas se tiče ona unutrašnja, a spoljna je ionako njena refleksija. Odavno tvrdim da Srbija klizi u "orbanizaciju" (Orban Viktor, konzervativni mađarski premijer-svedržitelj), tj. izvesnu vrstu nacionalpopulističkog izolacionizma, čiji je bitan deo autoritarna vladavina nekog Arbitra-Spasioca maskirana u sve prazniju (post)demokratsku formu. Dokaze da je tome baš tako – svakodnevno gledam; tvrdnje da ipak nije tako – samo čujem, ili čitam. Najnovija je ona koja umuje da Srbija "pod Vučićem", eto, čuva i snaži svoju "proevropsku orijentaciju", pa otuda ne može biti govora o autoritarizmu, koji valjda mora da bude eksplicitno "antievropski". E sad, zar Orbanova Mađarska nije ravnopravna članica EU, što načelno namerava i da ostane? Jeste. Može li autoritarizam koristiti i "proevropsku" retoriku? Može, bar do neke mere, tamo gde mu je zgodno. No, šta uopšte znači "proevropsko", i kako se to manifestuje?

Srbija je evropska zemlja i članica je raznih kontinentalnih organizacija, a još i teži punopravnom članstvu u Evropskoj uniji. U Parlamentarnoj skupštini Veća Evrope i Srbiju zastupaju poslanici, u skladu s rasporedom snaga na domaćoj sceni. Nedavno su narečeni glasali o rezoluciji kojom se zastupnici Rusije suspenduju od glasanja tokom 2014. godine, a zbog "Putinove" bespravne aneksije Krima. Manje-više "cela Evropa", a pre svega zemlje EU, glasala je za tu rezoluciju, ili barem nije glasala protiv. U srpskoj delegaciji glasalo se šareno: bilo je glasova i za i protiv (stranke aktuelne vlasti) i uzdržanih. I to je sasvim u redu, jer to je smisao parlamentarizma: glasa se različito, u skladu s ideološkim i programskim opredeljenjima poslanika i stranaka. Državljanstvo tu nije presudno: ako bi svi iz jedne zemlje glasali isto, onda glasanje ne bi ni bilo potrebno – samo bi se sabralo koliko koja zemlja ima zastupnika. Možda neki Mali Perica rezonuje da je tako jednostavnije i jeftinije, ali to s parlamentarnom demokratijom nema blage veze.

I, šta je onda usledilo? Poslanik URS-a Vladimir Ilić i poslanice Demokratske stranke Nataša Vučković i Vesna Marjanović prošli su kroz toplog zeca i političku šikanu najgore vrste samo zato što su se usudili da ozbiljno shvate svoj mandat i glasaju po savesti i ubeđenju, i to za ono iza čega zapravo stoji ubedljiva politička većina u Evropskoj uniji. A to je, podsećam, ona politička organizacija (da: EU nije puko geografsko udruženje zemalja koje se, eto, nalaze na istom kontinentu, nego politička organizacija!) kojoj Srbija navodno teži da se pridruži. Dakle, ne Varšavskom paktu, ne Evroaziji, ne CCCP-u, ne čak ni Pokretu nesvrstanih nego baš Evropskoj uniji!

Taj političko-medijski linč ima sve osobine javnog odstrela, a takvi se ne upriličuju u demokratiji, nego u autoritarno-populističkim porecima u kojima dominira nacionalističko ispiranje mozga. Ergo, u orbanizovanim društvima. Na ovo troje ostrvila se vlast, nimalo nežno, zatim su se ostrvili mediji u oficijelnom ili neoficijelnom državnom vlasništvu razvlačeći ih na vrhovima naslovnih strana kao da su počinili svako po tri veleizdaje, da bi ih se – o tempora, o mores! – na kraju odrekle i njihove sopstvene stranke: URS otvoreno i do kraja brutalno, DS napola i mlako (pa je Dušan Spasojević, dosadašnji šef spoljnopolitičkog odbora DS, podneo ostavku nezadovoljan "mlakim ograđivanjem" stranke; valjda je trebalo dve evroslinave (op. cit. episkop Atanasije) veštice uvaljati u katran i perje, ili šta?!

Nije tema ove kolumne šta je "ispravan" pristup Srbije u odnosu prema rusko-ukrajinskoj krizi. Tu ima raznih mišljenja, i to je u redu. Zvanična, pak, politika je takva kakva je, i to je takođe OK, ljudi su glasali za to, pa neka (im) tako i bude. Međutim, trenutak u kojem političke, medijske i ostale elite vlasti, pa čak i opozicije, zajedničkim snagama nasrnu na nekolicinu građana koji su naprosto iskoristili svoje glasačko pravo, pokazuje da ova zemlja, ispod sveg tog "proevropskog" bajanja, mutira u jako lošem pravcu. Stvar je utoliko bolesnija što su to troje učinili samo ono isto što je učinila i velika većina glasajućih u tom istom Veću Evrope.

A čemu nas onda to uči? Da orbanizovana država i društvo nikada ne mogu biti stvarno "proevropski". Uostalom, ako ne verujete kopijama, pogledajte original: nije li i sam Orban Viktor sve više leđima okrenut svim tim njemu tako napornim evropskim zakeralima, a srećnim mu licem sve više okrenut Kremlju, pa i dalje na istok? "Samo da se Kremlj ne nasekira", nekada je bila krilatica vladajućih u "satelitskim državama". Na kom satelitu Srbija danas pluta kroz svemirski vakuum, i gde misli da će se takva prizemljiti?