Bageristi Mirku koji je u svojoj redovnoj šihti na državnoj zemlji napipao posmrtne ostatke mamuta čisto sumnjan da će biti isplaćeno petnaest odsto vrednosti kostura ako ta vrednota ikad bude procenjena i ispoljena u RSD, ali šta je sa onim što čovek nađe na svojoj rođenoj njivi, pripada li to njemu ili opštini?

U okolini Kostolca (zašto se govori Kostolca, Kostolcu itd. a moj drug Mića R. da je iz Stoca, i njegova majka sahranjena je u Stocu? Tja, Stolac je dvosložna reč, menja se kao kolac, s koca i konopca, Bog sveti zna zašto, a Kostolac se menja kao komsomolac, ne kaže se komsomoca, lingvistika je čudo) meštani su već nalazili kosti krupnih primeraka srpske faune… Drže ih kako ko, u podrumu sa vinom, u trapu za krompir, u ambaru ispod evenki sa grožđem, mnogi su kosturima sa berberskom surovošću vadili zube i prodavali ih za pedeset ili sto evra, koliko, gle, i danas, otprilike košta opravka jednog zuba homo sapiensa…

Da li su pojedinci krčmeći paleontološku baštinu oštetili zajednicu ili su kao vlasnici mogli da sa nađenom kosturijom postupe kako im drago? Zaista, šta ako pod nekom od mojih njiva ima nafte? Bi li ta nafta, ako bi se ispostavila da jeste tamo i da će se bušotina i te kako isplatiti, bila lično moja ili bi se reklo: tvoja je zemlja dokle plug zaore, dokle ona tvoja lula od sejačice dobaci i dokle najdublji čapur kukuruza dosegne: sve ispod toga pripada čovečanstvu koje na tome meridijanu i na toj geografskoj širini zastupa srez Zrenjanin!

Da li bageristi pripada delić dobiti koju će zajednica ostvariti prodajući karte za mamuzolej? Kad će kosturu biti određena vrednost, hoće li ostati u društvenoj svojini ili će i on, kao i sve što u Srbiji iole vredi, biti privatizovan? Da sam ja ugasio bager i otkrio mamuta, tražio bih petnaest posto njegove cene, država bi mi, znam, zapušila usta jer sam to izorao u radno vreme: "Da si se, daleko bilo, prevrnuo i slomio ključnu kost, to bi bila povreda na radu, i gips bi ti, kao i ruke ortopeda i bolovanje, platilo preduzeće, prema tome, i za ono lepo što ti se na poslu desilo (argumentum a contrario?) ne pripada ti bonus, još manje autorska prava! Uostalom, nisi ti tražio mamuta, našao si ga pukim slučajem!" – "Da, ali i čovek koji na trotoaru ugleda izgubljeni novčanik išao je isto za svojim svrhama, Kolumbo nije tražio Ameriku nego Indiju…"

&

Da li mamut koji je ovde živeo pre milion godina pripada državi staroj hiljadu godina, dakle, hiljadu puta od njega mlađoj? Ko je prastanovnik Viminacijuma, ima li neki narod (zašto ne i manjina) pravo prečeg proučavanja i docnije preče ako se tako može reći naučne i komercijalne eksploatacije skeleta? Za to što je nesrećna ženka zaostala od krda prethodno upavši u vrtaču iz koje nije mogla da se iskobelja nema Srbija nikakve zasluge, ukratko, ja bih skelet fino predao nekome ko je otelotvorenje čovečanstva i garant buduće pravedne evolucije, bio to UNESCO, Međunarodni monetarni fond, NATO (u zaštiti istorijskih spomenika zar nema već lepu praksu? u Beogradu je doduše unakazio dve zgrade u Kn. Miloša koje mi namerno i ponosito nećemo da opravljamo: ni Grci onim statuama bez ruku ne domeću proteze nego ih prikazuju u zatečenom stanju).

Ekshumirana ženka živela je pre milion godina, Sloveni su na Balkan došli pre hiljadu i trista godina, nije prijatno reći, ali smo pravi skorojevići, Sveta matera ćuti, nije joj prijatno da je nešto od nje toliko starije, hrišćanska crkva traje dvadeset stoleća (i nabija to na nos komunističkim partijama koje još nisu sastavile jedno stoleće), mamutica je od hrišćanstva starija devetsto devedeset osam milenijuma! S druge strane, rudna bogatstva isto su tako stara i isto su se pod teritorijalnim integritetom pojedinih država našla bez ikakvih prethodnih ili naknadnih zasluga tih carevina, republika, emirata, pa i blagoslovenih pojedinaca. Drevne, basnoslovno skupe naslage vlasnici nemilice vade, bezočno ih prodaju i to smatraju normalnim!

Nedavno sam objavio delić studije, svoje naravno, o nasleđivanju: naslediti možeš nešto od roditelja, od baba i deda samo ako su te potonji videli ili ti njih: možeš da nasleđuješ te da potražuješ imovinu i daljih predaka, ali jedino ako je među vama bilo ma ličnog kontakta, pa bio taj kontakt umnogome i jednostran: čukunbaba ti vezala crven končić oko ruke i tri nedelje potom umrla usled čega je tvoje krštenje odloženo, ili, video si samo leđa čukunčukundede već okrenutog ka dozidnici sa čijih šara ne odvraća pogled; ako li si, pak, potomak sopstvenika fabrike sapuna koga nisi nikad video, ni on tebe, a rad si svejedno da ti se sedam decenija nakon sve u svemu zaslužene konfiskacije fabrika vrati i da ti se izmigoljena dobit nadoknadi – od mene ne bi dobio ništa.

Zato skelet mamuta ne da nije naš, nego smo pre mi njegovi: nismo ni znali gde dižemo kombinat i donosimo petoljetke kao gospodari svemira; bili smo ubogi gruntovni ili katastarski vlasnici (ko bi znao nije li to jedno te isto i šta je zapravo) praiskonskog premda neobeleženog grobnog mesta, uknjiženi smo, šta god i to bilo, tek pet minuta, nismo našu vajnu parcelu ljudski ni legalizovali: milenijum i frtalj srbovanja, od čega rodoljupce spopada slatka vrtoglavica, šta je nego pet minuta, pa neka bude i petnaest minuta slave!

To proleti dok mamut trepne.