Kolumna
TV manijak
Šezdeset pet godina televizije – starosna penzija
U slučaju RTS-a, sećanje nije baš poželjna kategorija, naročito zbog političara koji nisu presrećni kada se u javnosti pojave njihove izjave iz bliže ili dalje prošlosti. Baš zato što je učestvovala u podržavanju svih režima, televizija je neprijatan i nezgodan svedok, da ne kažem saučesnik
Piše:Dragan Ilić
Tačno 23. avgusta 2023. godine Televizija Beograd, čiji je naslednik danas medijski javni servis RTS, puni 65 godina. Bilo da televiziju doživljavate u ženskom ili muškom rodu, ona je danas i formalno stekla uslove za penziju prema važećim propisima. Ipak, kao što znamo, kod nas to nikada nije sprečavalo prvenstveno rukovodioce da ostanu u radnom odnosu i nakon 65. rođendana. Toga dana počelo je emitovanje TV programa iz studija na Beogradskom sajmu, iz zgrade koja je od prvog dana napravljena po tadašnjim profesionalnim standardima.
Pre toga je grupa stručnjaka dve godine obilazila TV kuće sa obe strane Gvozdene zavese prikupljajući znanja za pokretanje novog medija masovne komunikacije. Tokom 28 dana, Radivoje Lola Đukić je sa grupom inženjera obišao televizijske studije u SSSR, Češkoj, Francuskoj, Italiji i Nemačkoj učeći o tehničkim i programskim elementima televizije. Deo tog iskustva nalazi se u Đukićevim Sklerotičnim memoarima, pa je redakcija za istoriografiju u čast rođendana snimila specijalnu dokumentarno-igranu emisiju pod nazivom “Oh, oh, dođe i ta televizija!”. To je praktično ekranizacija dela ove knjige, koja je ne samo autobiografija Lole Đukića, već i biografija naše televizije od njenog začeća, u tih famoznih 28 dana.
Ovakve prilike koriste se za dodele jubilarnih nagrada, da se aktuelno uredništvo pohvali milionima sati proizvedenog programa, da se govori samo o lepim uspomenama i možda još jednom ponovi mit o neprevaziđenim klasicima Televizije Beograd.
Sve je to tačno, ali posle 65 godina televizije, oni koji su je stvarali uglavnom su razočarani njenom transformacijom. Naime, mislim da je neophodno na našim prostorima definisati razliku između javnog servisa i komercijalnih televizija jer se radi o dva suštinski različita koncepta. Ukoliko bi se RTS upustio u trku za rejtinzima i šerovima, neumitno će sve više početi da liči na prostakluk Pinka ili televizije Hepi. Ukoliko joj jedina svrha bude zabava, ona će tonuti u ponor sve bizarnijih emisija.
Drugo, možda još veće razočaranje, koje je opisao i Lola Đukić, došlo je kada je televizija postala najjače oružje za vulgarnu političku propagandu. Devedesetih godina RTS nije samo podržavao Miloševića i širio mržnju, već je bio deo ratne propagande. Tada se konačno srušio mit o televiziji kao instituciji kulture, koja proizvodi školski i dečiji program vrhunskog kvaliteta, igrani i dokumentarni program koji pruža šansu dramskim stvaraocima, programe kulture koji sve glasnije pokreću i društvena pitanja, a televizija je bila delimično otvorena čak i za disidente ukoliko se izražavaju u umetničkoj formi.
Istini za volju, od svog nastanka pre 65 godina, televizija je bila promoter i čuvar društvenog poretka, dakle, socijalističke i komunističke ideologije. Zapravo, od svog nastanka, RTS je uvek imao zadatak da čuva postojeći režim, jer čak i sa dolaskom višestranačja, on se smatrao plenom vlasti sve do danas. RTS nikada zapravo nije usvojio pluralizam mišljenja, osim u pokušajima da pred neke izbore vlast ugodi zahtevima opozicije. On je zapravo servis vlasti a ne servis građana, što mu nije dozvolilo da razvije kritički odnos prema našoj stvarnosti. Možda su najdalje u tom pluralizmu otišli Lola Đukić i TV autori koji su pronalazili načine da kroz satiru daju svoje viđenje stanja u društvu, sa izuzetkom “svetih krava”, a to su teme vezane za Tita, socijalizam i bratstvo i jedinstvo.
Televizija je za proteklih 65 godina odigrala najvažniju ulogu kao svedok epohe, svojevrstan hroničar i arhivator ljudi, pojava, ideja. Više od bilo kog drugog medija, televizija nam pruža uvid u duh vremena, verovanja i zablude, velike planove, ukratko, može se reći da je historija Jugoslavije, a naročito Srbije, najdetaljnije zabeležena u arhivama RTS-a, ali i drugih medijskih kuća, poput TV NS. Ovo neprocenjivo kulturno blago godinama obrađuje samo redakcija za istoriografiju trudeći se da televizija dobije svoj Muzej, koji ne bi bio samo depo traka i tehnike, već živ izvor i beskrajno vredan resurs, koji bi svakom autoru dao mogućnost da istražuje i na nov način daje sliku sadašnjih događaja. Ništa nije nastalo danas i svaki ozbiljan rad u televiziji počinje istraživanjem arhive. Zato je važna digitalizacija arhive i njena dostupnost što širem krugu korisnika. RTS je zaslužio ono što je uspela da osvoji Kinoteka – status institucije kulture. Ono što je za Kinoteku bio čika Rale Zelenović, već decenijama za Muzej televizije pokušava da uradi Bojana Andrić, još jedna vitalna penzionerka.
Nažalost, u slučaju televizije, sećanje nije baš poželjna kategorija, naročito zbog političara koji nisu presrećni kada se u javnosti pojave njihove izjave iz bliže ili dalje prošlosti. Baš zato što je učestvovala u podržavanju svih režima, televizija je neprijatan i nezgodan svedok, da ne kažem saučesnik. Kultura može, ali sećanje na informativnu propagandu, to nikako!
Zato valjda svaka vlast kod nas voli da briše prošlost i opisuje je kao mračnu, sve dok nam sa “ovima” nije svanulo. Dok su bili “oni pre”, ništa nije valjalo. Tako ne valja ni zgrada televizije na Sajmu, koja će po svoj prilici biti deo budućeg stambeno-poslovnog kompleksa, dok će Sajam sada biti u Surčinu i zvaće se Ekspo.
Zato televiziji želim srećan 65. rođendan i želim joj da se ne poredi sa silikonskim gologuzim starletama i vulgarnim političkim propagandistima, što bi bile druge, komercijalne televizije. Jednoj dami u najlepšim godinama nije mesto u takvom društvu.
Pre toga je grupa stručnjaka dve godine obilazila TV kuće sa obe strane Gvozdene zavese prikupljajući znanja za pokretanje novog medija masovne komunikacije. Tokom 28 dana, Radivoje Lola Đukić je sa grupom inženjera obišao televizijske studije u SSSR, Češkoj, Francuskoj, Italiji i Nemačkoj učeći o tehničkim i programskim elementima televizije. Deo tog iskustva nalazi se u Đukićevim Sklerotičnim memoarima, pa je redakcija za istoriografiju u čast rođendana snimila specijalnu dokumentarno-igranu emisiju pod nazivom “Oh, oh, dođe i ta televizija!”. To je praktično ekranizacija dela ove knjige, koja je ne samo autobiografija Lole Đukića, već i biografija naše televizije od njenog začeća, u tih famoznih 28 dana.
Ovakve prilike koriste se za dodele jubilarnih nagrada, da se aktuelno uredništvo pohvali milionima sati proizvedenog programa, da se govori samo o lepim uspomenama i možda još jednom ponovi mit o neprevaziđenim klasicima Televizije Beograd.
Sve je to tačno, ali posle 65 godina televizije, oni koji su je stvarali uglavnom su razočarani njenom transformacijom. Naime, mislim da je neophodno na našim prostorima definisati razliku između javnog servisa i komercijalnih televizija jer se radi o dva suštinski različita koncepta. Ukoliko bi se RTS upustio u trku za rejtinzima i šerovima, neumitno će sve više početi da liči na prostakluk Pinka ili televizije Hepi. Ukoliko joj jedina svrha bude zabava, ona će tonuti u ponor sve bizarnijih emisija.
Drugo, možda još veće razočaranje, koje je opisao i Lola Đukić, došlo je kada je televizija postala najjače oružje za vulgarnu političku propagandu. Devedesetih godina RTS nije samo podržavao Miloševića i širio mržnju, već je bio deo ratne propagande. Tada se konačno srušio mit o televiziji kao instituciji kulture, koja proizvodi školski i dečiji program vrhunskog kvaliteta, igrani i dokumentarni program koji pruža šansu dramskim stvaraocima, programe kulture koji sve glasnije pokreću i društvena pitanja, a televizija je bila delimično otvorena čak i za disidente ukoliko se izražavaju u umetničkoj formi.
Istini za volju, od svog nastanka pre 65 godina, televizija je bila promoter i čuvar društvenog poretka, dakle, socijalističke i komunističke ideologije. Zapravo, od svog nastanka, RTS je uvek imao zadatak da čuva postojeći režim, jer čak i sa dolaskom višestranačja, on se smatrao plenom vlasti sve do danas. RTS nikada zapravo nije usvojio pluralizam mišljenja, osim u pokušajima da pred neke izbore vlast ugodi zahtevima opozicije. On je zapravo servis vlasti a ne servis građana, što mu nije dozvolilo da razvije kritički odnos prema našoj stvarnosti. Možda su najdalje u tom pluralizmu otišli Lola Đukić i TV autori koji su pronalazili načine da kroz satiru daju svoje viđenje stanja u društvu, sa izuzetkom “svetih krava”, a to su teme vezane za Tita, socijalizam i bratstvo i jedinstvo.
Televizija je za proteklih 65 godina odigrala najvažniju ulogu kao svedok epohe, svojevrstan hroničar i arhivator ljudi, pojava, ideja. Više od bilo kog drugog medija, televizija nam pruža uvid u duh vremena, verovanja i zablude, velike planove, ukratko, može se reći da je historija Jugoslavije, a naročito Srbije, najdetaljnije zabeležena u arhivama RTS-a, ali i drugih medijskih kuća, poput TV NS. Ovo neprocenjivo kulturno blago godinama obrađuje samo redakcija za istoriografiju trudeći se da televizija dobije svoj Muzej, koji ne bi bio samo depo traka i tehnike, već živ izvor i beskrajno vredan resurs, koji bi svakom autoru dao mogućnost da istražuje i na nov način daje sliku sadašnjih događaja. Ništa nije nastalo danas i svaki ozbiljan rad u televiziji počinje istraživanjem arhive. Zato je važna digitalizacija arhive i njena dostupnost što širem krugu korisnika. RTS je zaslužio ono što je uspela da osvoji Kinoteka – status institucije kulture. Ono što je za Kinoteku bio čika Rale Zelenović, već decenijama za Muzej televizije pokušava da uradi Bojana Andrić, još jedna vitalna penzionerka.
Nažalost, u slučaju televizije, sećanje nije baš poželjna kategorija, naročito zbog političara koji nisu presrećni kada se u javnosti pojave njihove izjave iz bliže ili dalje prošlosti. Baš zato što je učestvovala u podržavanju svih režima, televizija je neprijatan i nezgodan svedok, da ne kažem saučesnik. Kultura može, ali sećanje na informativnu propagandu, to nikako!
Zato valjda svaka vlast kod nas voli da briše prošlost i opisuje je kao mračnu, sve dok nam sa “ovima” nije svanulo. Dok su bili “oni pre”, ništa nije valjalo. Tako ne valja ni zgrada televizije na Sajmu, koja će po svoj prilici biti deo budućeg stambeno-poslovnog kompleksa, dok će Sajam sada biti u Surčinu i zvaće se Ekspo.
Zato televiziji želim srećan 65. rođendan i želim joj da se ne poredi sa silikonskim gologuzim starletama i vulgarnim političkim propagandistima, što bi bile druge, komercijalne televizije. Jednoj dami u najlepšim godinama nije mesto u takvom društvu.
