Kolumna

Lisica i ždral

Sigurna kuća

Za slučaj da ste poželeli štivo u kome se ni rečju ne spominje nemio događaj a koji još traje – izvolite

1.

Najzad ja pogledah u sat i rekoh: već 5 sati! Preplašen, Tolstoj me upita da me ne uznemiruje i ako je potrebno da napusti svoju kuću. Ja mu rekoh, ako dođe do potrebe, da ću mu reći a sad da mi on ne smeta, na protiv da ću sam izaći u šetnju. Istina, po mome povratku iz šetnje Tolstoj mi je počeo bivati dosadan. On mi je smetao u pisanju moje teze. On je to primetio i tada je definitivno napustio svoj dom. Tako zvano "begstvo Tolstojevo" u stvari se svodi na to, da mi je Tolstoj, bojeći se da je na smetnji, ostavio svoj stan, uzeo štap i otišao. No o tome drugi put. U ovaj mah važno je, da sam ja izašao u šetnju. Čim sam malo uzeo vazduha pogledah u knjigu u koju se upisuju posetioci Jasne Poljane, i videh, sitnim, sićušnim pismenima: Oktav Mirabo, Anri Bergson, Rabindranat Tagor, Pšibiševski, George, Kipling, Butru, Roden, Rilke, Dautendej, Hauptman, Ibanjes, Danuncio, Selma Lagerlef.

Između ostalih spazih u jednom uglu i potpis mog dragog prijatelja generala Vašingtona Kukureku: to je crnac sa Haitija koji, kao ja u ime Jugoslavije, tako on u ime Haitija u svakoj kulturnoj manifestaciji zastupa kulturne interese svoje zemlje: i na kongresima zubnih tehničara, i pesnika, i glumaca, i istoričara i dramatičara, i inžinjera, i odgajivača svilenih buba, i entomologista i vojnih pisaca. Njegovo je pravo ime: Bonaparta-Isus-Paster-Vašington Kukureku. Crnci imaju mnogo imena.

Pogledavši sve ove sitne potpise ljudi koji se u Tolstojevom Domu ne smedoše pokazati u krupnijim dimenzijama, ja nasuh mastilo u stilograf i krupnim, muškim rukopisom, preko svih tih imena napisah odlučno i masno: M. Ibrovac

2.

Za njegove cipele bilo je upotrebljeno četiri stotine šest aršina jasno plave kadife. A bile su divno ukrašene uporednim razrezima u vidu jednakih valjkova. Za đonove je potrošeno hiljadu sto koža mrkih krava, isečenih u obliku lastina repa.

Za dolamu je upotrebljeno hiljadu i osam stotina aršina kadife, izvezene zlatovezom; u sredini se prepliću satljici srebrni sa zlatnim šibljikama i bezbrojnim biserjem, po čemu se dalo slutiti da će u svoje vreme biti dobra ispičutura.

Pojas od trista i po aršina svile, pola bele pola plave – sem ako se nisam prevario.

Mač mu nije bilo iz Valensije niti handžar iz Saragose, jer je otac njegov mrzeo đavolski sve te španske i mavarske hidalge: ali imađaše lepu drvenu sablju i bodež od štavljene kože, ukrašene i pozlaćene kako što bi svako voleo da ima. Ćemer mu je napravljen od slonovih muda, a slona mu je poklonio her Prakomtal, prokonzul libijski.

3

…. Ne bih želeo da budem u koži nadvojvodine udovice! Deca ostala siročići, a Konopište bez gospodara! Šta će sad ona, jadnica? Zar da se opet uda za drugog nadvojvodu? Pa opet da pođe s njim u Sarajevo i ostane udovica po drugi put!… Tako vam je pre nekoliko godina živeo u Zlivu, kod Hluboke, neki šumar, imao je jako ružno ime – Pinđour. Ubiše ga zverokradice, a iza njega ostala udovica sa dvoje dece, te se ona udade posle godinu dana, opet za šumara, Pepika Ševlovica iz Milodvara. I njega ubiše. A kad se i po treći put udavala, opet za šumara, izjavila je: "Triput Bog pomaže! Ako i ovog puta ne bude valjalo, onda ne znam šta ću i kako ću." Razume se, ubiše i njega, i tako joj od svih tih šumara ostade ukupno šestoro dece. Išla ona, jadnica, čak u kancelariju gospodina kneza da se požali kakve sve sekiracije ima sa tim šumarima. Onda su joj savetovali da se uda za čuvara jezera Jareša. I šta mislite? Udaviše ga u jezeru kad je lovio ribu, i od njega joj ostade još dvoje dece. Onda se udade za štrojača iz Vodnjana, i ovaj ti nju jedne noći klepne sekirom po glavi i ode te se sam prijavi vlastima. Kad su ga, posle presude okružnog suda u Pisku, vodili na vešala, odgrizao je popu nos i izjavio da se nimalo ne kaje, a takođe se izrazio vrlo gadno i o Njegovom Veličanstvu Caru. – A šta li je to rekao? – upita Bretšnajder glasom punim nade. – E to vam ne mogu reći jer se do danas još niko nije usudio da te reči ponovi. A bilo je to, kažu, nešto strašno, užasno, tako da je jedan sudija, koji je bio prisutan, zbog toga poludeo, pa ga još i dan-danas drže u izolaciji – da ne bi izišlo u javnost.

4.

Veli komandant topništva dvajstprve krajiške, Dragutin Šram, svojim vojacima: "Vojaci, bi li mi opalili koju naprama Traka kojih mi je već dost da izrabljuju i ugnjetaju našu braću!" "Bi!", vele veseli topnici odjeveni u krasne topničke odore, i već jedan pali a druga tura prst u uho kako ne bi zaglušio, a u velikoj daljini kuda je đule panulo, čuje se boni ali pravedni jauk Turčina na njegovom maternjem jeziku: "Jao mene, do boga, pogibo!" "Nije to ništ!" veli vitez Ferdo Rozencvajg, "njih treba polutiti sabljom ozgo do dolje, evo ovako!" I prvog Turka na kojeg je naišao, zbiljam raspoluti na dva jednaka djela a da mu taj nije ništa skrivio. Iz dalekoga Beča gledi kroz dalekozor plemeniti car F. Josif, pa kazuje svojoj dražesnoj carici: "Tako, tako, bogo, moj, biju oni, a ne šale se!"

&

"Pogledajte našeg starog djeda", veli mati Katarina. "Tko ne bi u taj mah zaplako, kako onako star ne može ni jesti, niti piti kako valja, poradi toga što nema zube, niti čitati cajtunge bez očala, niti preskočiti plot, niti zapjevati iz puna grla, niti udjenuti konac u iglu, a mnogi koji drugi, koji rajta cjelo imanje i ubija nedužne zvjeri i ne nazivlje nikome dobar dan, krepak je i zdrav kao vol, samo sa razloga što je pedeset ili četrdeset godina mlađi!"

Troje čitalaca koji prvi tačno odgovore ko su autori dela čiji su ovo dični odlomci vodim na ručak u "Trač". (ljzivkov@vreme.com)

Iz istog broja

Nuspojave

Lilihip i čabar

Teofil Pančić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu