Fejsbuk ima novog potpredsednika za globalne poslove, neku vrstu ministra spoljnih poslova. Nije to ništa neobično, tu funkciju imaju sve multinacionalne kompanije. Posao tog čoveka je da komunicira sa državama, vladama, političarima, lobistima, svima koji bi mogli da budu prepreka kompaniji da ostvari bolji profit plaćajući manji porez. Ono što jeste neobično je koga je Fejsbuk odabrao. To je Nik Kleg, bivši lider Liberalno-demokratske partije Velike Britanije i zamenik premijera Dejvida Kamerona u prvoj koalicionoj vladi u toj zemlji još od one Čerčilove, ratne. Prethodno su čitavih 60 godina Britaniju vodili ili laburisti ili konzervativci, sami.

Nik Kleg je zanimljiv političar. Ima 51 godinu, što znači da je dovoljno iskusan da bi ga ozbiljno shvatali, ali i dovoljno mlad da bi bio prihvatljiv za mlađe generacije. Mediji ga vole, dobar je govornik, odlično debatuje, mladolik je, žena mu je ugledna advokatica i aktivistkinja Mirijam Gonzales Durante. U Srbiji je pre dve godine promovisala udruženje Inspirišimo devojčice, kojem predsedava.

Dve stvari su otrovni britanski politički kritičari našli kao posebno interesantne. Kleg je jedan od najvećih promotera ostanka Ujedinjenog kraljevstva u Evropskoj uniji te se njegova odluka da sav svoj aktivizam u najosetljivijem trenutku baci u okean hrleći za milionskom platom u Silicijumskoj dolini smatra izdajom.

Takođe, Kleg je u Evropskom parlamentu i drugim institucijama bio jedan od najvatrenijih kritičara velikih tehnoloških kompanija i njihovog poslovanja u Evropi. Odnosno prakse da ostvaruju milijarde prihoda plaćajući tek poneki milion poreza, proširujući rupe u zakonu. Kleg se posebno brinuo za uticaj koji Fejsbuk ima na izborne procese i na političku atmosferu uopšte. I posle gašenja Kembridž analitike, firme optužene da je koristeći podatke sa Fejsbuka štimovala izborne rezultate širom sveta, sumnja se da je ta praksa prestala. Naprotiv, ima ozbiljnih pokazatelja da su postovi na Fejsbuku značajno uticali na aktuelne predsedničke izbore u Brazilu. Fejsbuk je odlična platforma za širenje straha i potpirivanje netrpeljivosti i mržnje prema određenim grupama u društvu, sve suprotno od onoga za šta se zalažu liberalne demokrate.

Kritičari su se složili da se nekada omiljeni lik britanskih liberala prodao za lepe pare, dok su Fejsbukovi motivi svima jasni. Treba im evropski i svetski "insajder", čovek koji poznaje političke sisteme iznutra i koji zna čiji broj treba pozvati da bi se sprečila ili izlečila neka kriza. I kome će se taj pozvani sigurno odazvati.

Nik Kleg, sa svoje strane, slaže se da se uticaj tehnoloških kompanija na društvo više ne sme ignorisati, ali sebe vidi kao čoveka koji je sposoban da izgladi nepotrebne sukobe. Malo ko mu, za sada, veruje.

Njegov slučaj otvara novu stranicu političkog života. Prebogate tehnološke kompanije počinju da angažuju popularne i ugledne političare ne da bi za njih lobirali, već da bi vodili aktivnu politiku. Baš kao da su prave države. U slučaju Fejsbuka, sa više stanovnika od Kine i Indije zajedno. I to stanovništva koje je stalno dostupno za komunikaciju.

Da sam ja neko u srpskoj politici i diplomatiji ko poznaje Nika Klega, zvao bih ga koliko odmah da ga pitam kako se u Fejsbuku otvara ambasada.