Vredni poslanici/poslenici Skupštine Srbije ovih su nam dana podarili još jedan državni praznik, novu inkarnaciju onoga što je nekada bio Dan Republike, najtužniji datum u kalendaru svake poštene svinje. No, zvanično, naš novi praznik – Dan državnosti, or what? – nije tu da zameni posustali Duh AVNOJ-a (od kojeg su, eto, i spiritisti digli ruke), nego će se slaviti umesto 28. marta, dana kada je 1989. "Srbija iz tri dela ponovo postala cela" tako što je donela novi birokratsko-centralistički i neoboljševički ustav, u Prištini su desetine ljudi tim povodom izginule u demonstracijama, a u Beogradu je perspektivni ratni zločinac Slobodan Milošević veselo lomio pogaču sa svojim opskurnim saradnicima (sve odreda tipovima odlučno i s gnušanjem odbijenim na audiciji za Grupu TNT iz "Alan Forda"), dok je napolju besnela nezapamćena epidemija masovnog kretenizma, koja je nekako baš tih dana bila na svom kliničkom vrhuncu. Hja, danas su se mnogi zaraženi već skoro sasvim oporavili, ama malo prekasno – odumreše onolike moždane ćelije! Ko će to da plati, bre?!

Lično ne marim za "ideološke" i "državotvorne" praznike bilo koje fele, jerbo su svi oni, pa i crkveni – naročito crkveni? – jal’ direktno jal’ suptilno usmereni ka promovisanju onoga što je "u datom trenutku" dominantni sklop vrednosti iza kojeg stoji establišment, i obično referiraju na neki "osnivački mit", na Svetu Tačku U Vremenu od koje smo Mi u potpunosti Mi, slava i hvala Nama. Razume se, ovo referiranje na "osnivački mit" nije nekakva srpska ili ex-jugoslovenska osobenost: zašto bi američki 4. jul bio drugačiji? Ono što je, međutim, karakteristično za autoritarna društva koja su "svetonazorno" fundirana na nekom "spasilačkom" i "svetopopraviteljskom" (T. Bernhard), te otuda i narcističkom načelu direktna je kauzalna veza između delovanja Posednika Moći (lično, najličnije) i državne praznične simbolike, te vaskolike heraldike, ikonografije i ostale džidžabidžologije koja ih prati. Eto, recimo, taj famozni Dan Republike: posleratna komunistička elita proglasila je najvažnijim praznikom dan jednog vlastitog skupa! Drugim rečima, Mi prvo učinimo nešto, a zatim to nešto kanonizujemo, upisujemo svoja dela i njihove posledice crvenim slovima u državni kalendar kao osvetovljenje onog crkvenog, koji nam je neskriveni uzor. Isto je bilo i sa 28. martom: uspostavom "režima Osme sednice" u Srbiji je delimično očuvan ideološki, a apsolutno sačuvan partijski i represivno-aparatski kontinuitet s komunizmom, ali je i proglašen diskontinuitet s titoizmom u "patriotskom" sektoru, te je nova Nomenklatura osetila potrebu da delimično revidira postojeći praznični kalendar, tako je 28. mart postao Naš, srpski Dan republike, jer se Mi "više ne stidimo svoje državnosti" i toga što smo, eto, "veliki, istorijski narod" za razliku od onih koji to nisu, koji glavinjaju istorijom i kosmosom u drugoj, turističkoj klasi naroda… Tako je, dakle, jedan autistični režim, tada u punoj snazi i naletu, kanonizovao vlastiti, najneposredniji doprinos ionako prekomernoj proizvodnji i potrošnji Istorije po glavi stanovnika, pokušavajući kroz ovo dirljivo prostačko samoslavljenje da zapati još jedan u seriji Osnivačkih Mitova, u kojem će Kolektivni Narcis vladajuće nomenklature, na čelu s Vođom i Vođinicom kao Kraljevima Narcisa, overiti kartu za večnost. Kad ono, ispostavilo se da Večnost stanuje u okolini Haga! To što se stvar završila ovako operetski, i to posle samo deceniju i kusur, posledica je operetske – ali zato ne manje krvave – naravi samog tog poretka, koji je bio groteskan kao celina, a morbidan i farsičan, anahron i konfuzan u svakom svom detalju.

Sada je nova državna administracija, oličena u DOS-u (tj. u dosmanlijama, kako ih zovu Šešelj i društvo iz Karlobaga i okoline, SPS-ovci tipa Dačića i Bajatovića i ostali opskurni likovi, osnažujući jednu od mojih omiljenih teorija: onu koja kaže da celokupna "srpska desnica", zajedno sa "slobističkom levicom", vuče duhovni koren direktno iz neribane fekalne poetike WC-humora sedamdesetih i osamdesetih, čiji su se razvojno zaostali zidni slogani prirodno prelili na transparente "dogođenog naroda") spremila novo simboličko pretumbavanje koje označava još jedno (oktroisano, ako hoćete) prevrednovanje dosad dominantnih vrednosti. Za novi srpski "dan državnosti" izabran je 15. februar (Sretenje), dan kada je "pukao" Prvi srpski ustanak, ali i kada je 1835. Srbija dobila prvi ustav. Paradoksalno, ovo je emancipatorski korak sa diskretnim retrogradnim prelivom: s jedne strane, ima indicija da niko od sadašnjih čelnika – ili njihovih stranaka – nije učestvovao ni u I srpskom ustanku ni u pisanju prvog ustava, što će reći da se ovim simboličkim uzdizanjem na pijedestal događaja iz davne prošlosti raskida sa sebe-slavećom vladarskom tradicijom "od Mene počinje svet", tako karakterističnom za naš dosadašnji društveni milje; na drugoj strani, ovakav je izbor tipičan za unjkavo srednjostrujaško guslarenje one hašekovske "stranke umerenog napretka u granicama zakona", samo bez češke ironije, istorijskog "bezbožništva" i posvemašnjeg relativizma. To će reći da je ovo državno kanonizovanje prvoloptaških "mitskih datuma" ustaničkog prapočetka postosmanlijske srpske državnosti, odnosno uspostave nekakvog pravnog poretka u tada još vazalnoj Srbiji, tako (raz)očaravajuće tipično za glavnu struju nove nomenklature, onu koja ne ume ili ne želi da se otrgne "benignom", salonskom, kućno-papučnom pulp-mitologizovanju "tradicionalne, domaćinske Srbije", koja tobože treba ponovo da se vaspostavi, da nađe svoje istočnike, pa će svi biti srećni i veseli for ever after, ići će na oficirske balove i radosno investirati u kraljevske vile i popovske trbuhe. Hoćemo, hoćemo, čim, recimo, Francuzi ponovo počnu da nose duge sede perike, da kake u noše i njihovu sadržinu frljače kroz prozor na bakteriološki prebogate pariske ulice!