Početak školske godine u celom svetu, pa i u Srbiji, je poslednjih godina vreme kada se ozbiljno preispituje prisustvo mobilnih telefona u školama. Ove godine su apeli za zabranu nikad glasniji, a prednjači poziv koji je uputio Unesko. Organizacija za obrazovanje Ujedinjenih nacija smatra da bi se u školama tako izborili sa ometanjem u učionici, unapredilo učenje i deca zaštitila od digitalnog nasilja. Tvrde da su priče o prednostima digitalizacije preterane i naduvane i da se nijedna nova tehnologija ne sme prihvatiti u uverenju da je novo uvek bolje, što je jasna aluzija na veštačku inteligenciju. Takođe, tvrde da su istraživanja koja govore o prednostima uvođenja kompjutera u škole štimovana od strane prodavaca te tehnologije sa ciljem da se poveća profit.

S druge strane postoje izveštaji, a jedan je objavio Science Direct 2020, koji govore da zabrana telefona u školama nema nikakvog vidljivog efekta. Bazira se na istraživanju sprovedenom u Švedskoj i zaključak je da nema dokaza da je zabrana upotrebe mobilnih telefona uticala na bolje rezultate đaka. Istraživači kažu da je zabrana popularna pre svega jer je jeftina i lako sprovodiva mera. Ali, upozoravaju da su Švedska i druge skandinavske zemlje bili pioniri u kompjuterizaciji škola i da ogromna većina studenata poseduje lični računar koji koristi za učenje. Vraćanje nastave u analogni mod bi bilo štetno, ako bi uopšte bilo moguće, uzimajući u obzir koliko toga je digitalizovano i ne postoji u drugom formatu.

Švedska je, ipak, uvela neke mere i okrenula se knjigama, sveskama i olovkama barem kada su neki predmeti u pitanju, poput maternjeg jezika. Slično će biti u Holandiji to jest Nizozemskoj od sledeće godine, a u Francuskoj zabrana telefona u školama važi od 2018.

Postoje jaki argumenti protiv ekstremne digitalizacije. Za razvoj mozga izuzetno je važno pisanje i crtanje, odnosno razvoj motoričkih sposobnosti prstiju, kao i treniranje pamćenja (tablica množenja) ili računanje bez kalkulatora. Isto važi i za rešavanje problema bez oslanjanja na internet jer se tako razvija kreativnost to jest mozak se trenira da se snalazi.

S druge strane, škola je idealno mesto za sticanje digitalnih veština i učenje algoritamskog razmišljanja koje je neophodno za svet u kome živimo i gde ćemo, hteli to ili ne, biti okruženi kompjuterima i digitalizacijom. Niko, za sada, nije tražio da se administracija vrati papiru, a trgovina gotovini. Tako da smo se našli između dve vatre, radikalnih pobornika digitalizacije koji bi da se sve drugo batali kao prevaziđeno i jednako ostrašćenih protivnika koji veruju da nema škole bez olovke. U toj buci najmanje se čuju oni koji misle da treba naći dobru meru i jednog i drugog. Recimo, da se u nižim razredima, kada se stiču neke osnovne veštine i znanja treba intenzivno okrenuti manuelnom i analognom, a da se posle toga obrazovanje digitalizuje postepeno, ali odlučno.

Čini se da je najveći problem, ipak, disciplina. Mobilni telefon, tablet i slične stvari postale su digitalne cucle ili, još gore, palčevi. Roditeljima je lakše da veoma malom detetu uvale neki ekrančić koji će ga smiriti i zabaviti, za šta je pre mobilnih služio televizor i video rekorder. Ko je odvikavao dete od cucle ili sisanja palca zna da to ne ide uvek lako, a u slučaju mobilnog telefona ne ide nikako. I onda se očekuje da taj posao obavi škola, koja za to najčešće nema ni vaspitnih, ali ni zakonskih mogućnosti.

U društvu kao što je naše, sklono elitizmu, taj problem je lako rešiv. Dovoljno je u školi formirati jedno odeljenje u kojem će biti najbolji đaci uz uslov da mobilni telefon ne koriste tokom nastave. Za sve dalje će se pobrinuti ambiciozni roditelji. Rešenje je efikasno i na duži rok štetno, kao i svaki jači lek.