Smrt deteta je na psihološkim skalama jačine stresa u svim kulturama uvek na prvom mestu. Ovih dana je u Srbiji stradao veliki broj dece i mladih osoba u dva slučaja masovne pucnjave. Bilo da se radi o osnovnoj školi u centru Beograda ili mladim ljudima u selima Malo Orašje i Dubona pored Mladenovca, gubitak ovih života potpuno je paralizovao Srbiju.

Ovakve tragedije imaju svoje korene u društvenoj klimi, porodici i psihološkom profilu i stanju izvršilaca zločina. Kako uzroke tražimo na različitim nivoima, od društva do pojedinca, tako se mogu posmatrati i posledice, sa nadom da ćemo što pre započeti dugotrajan i bolan proces isceljenja. Upravo zato sam za naslov ovog teksta odabrao poruku sa transparenta, jednog od retkih, sa protestne šetnje u Beogradu koja je održana pod sloganom “Stop nasilju!”. Plašim se da smo se našli u stanju sistemske greške, one koja se ne dešava slučajno i koja se ponavlja zbog nesposobnosti sistema da se menja.

Danima sam, gledajući beskrajne televizijske izveštaje i spekulacije, pokušavao da prepoznam ovo osećanje gubitka koje prevazilazi običnu tugu zbog nečije smrti. Mnogo ljudi je govorilo o stanju otupelosti pred gubitkom posle kojeg se bespovratno menjaju ne samo naši životi pojedinačno, već i društvo u celini. U skorijoj istoriji smo, nažalost, već jednom doživeli ovakvu tragediju kada je ubijen Zoran Đinđić. U jednom momentu sam prepoznao taj grč, paralizu društva, nekrofiliju medija i potrebu ljudi da u potpunoj tišini, u jednoj šetnji podele osećaj tragedije. Tako su izgledale šetnje ulicama Beograda i Novog Sada ove nedelje, baš kao i beskrajne kolone mladih i starijih koji su palili sveće i ostavljali cveće na mestu zločina.

Ovakvi događaji u istoriji neke zemlje predstavljaju međaše od kojih se mere vreme i društveni procesi. Oni su momenti najstrašnije krize, najmračniji časovi, koji su raskrsnice sa najmanje dva puta. Jedan je navikavanje na zlo, prihvatanje nove, mračne realnosti, sa kozmetičkim, ceremonijalnim danima žalosti u režiranoj stvarnosti bez odgovornosti i posledica, do sledeće prilike i nove sistemske greške. Ovo je put u kojem pobeđuje politika samoodržanja, to je put onih koji su preživeli, sahranili nastradale i žele da se vrate u vreme pre tragedije.

Drugi, mnogo teži put, zahteva izdizanje iz dnevne politike, sa dubokim pogledom u sebe i pogledom u ogledalo pojedinaca i društva. Ovde ne govorim o pukoj promeni vlasti, smeni političara, već promeni sistema koji dovodi do tragedije. Ovo zahteva društveni konsenzus, ali još pre zahteva državnike, a ne političare. To je, recimo, bio Čerčil kada se obratio parlamentu pred nemačku invaziju. Osetilo se ovih dana u Srbiji kako građani čekaju reči utehe, reči nade, naročito oni koji su satima gledali TV program misleći da će ih čuti od političkih ili verskih lidera. Nažalost, nisu ih čuli.

MEDIJSKI SUNOVRAT

Umesto toga, televizije su dobile priliku da građane potpuno izlude neprekidnim izveštavanjem o ubicama i njihovim žrtvama. Iako postoje jasne i jednostavne preporuke o izveštavanju o nasilju, najveći broj televizija je potpuno odbacio pravila profesionalnog rada. To se naročito odnosi na komercijalne televizije, koje su pored potrebe za privlačenjem gledalaca imale očigledan zadatak da vode računa o političkoj propagandi najbanalnijeg tipa.

Ta dvostruka uloga medija u prethodnim danima bila je veoma uočljiva, možda najupadljivije u radu javnog servisa. Dok su se bavili novinarskim izveštavanjem o ubistvima u školi “Vladislav Ribnikar” ili u Mladenovcu, sve je bilo uglavnom profesionalno, ukoliko izuzmemo lupanja profesora Simeunovića o autizmu. Međutim, čim se pojavila politika, bilo na konferencijama za štampu Predsednika, članova Vlade, gostovanja Predsednika u kojem se najavljuje emisija na televiziji Hepi, ili izveštavanje od 49 sekundi o protestnim šetnjama u Beogradu i Novom Sadu, umesto novinarstva pojavila se propaganda. RTS nije u stanju da se odupre političkim zahtevima dnevne politike, radeći svesno na sopstvenu štetu, što je tragično.

Taj trenutak neverice videli smo kada je na prvoj konferenciji kolega postavio pitanje Predsedniku o prikazivanju fotografija leševa koje je izveo govoreći o klanu Belivuka i Miljkovića. Čak i ako poverujemo da je namera bila senzibilisanje javnosti strašnim prizorima, po ugledu, recimo, na kampanje o bezbednosti u saobraćaju gde prikazujete slike strašnih udesa, ali bez leševa, pokazalo se da efekat nije postignut. Umesto da se ljudima nasilje zgadi, ono je (što je sasvim logično i na šta su stručnjaci upozoravali) eskaliralo i dobili smo nove leševe. U takvoj situaciji možete da priznate grešku, ali bi ona značila i to da je REM takođe pogrešio, jer je prikazivanje nasilja i leševa objasnio “javnim interesom”.

Televizije su prenele izjave o “zapadnim vrednostima”, prenele su slike spiskova dece koje je ubica napravio, objavljivale su identitet maloletnih lica, detalje zdravstvenog kartona, opisa porodičnih odnosa, spekulacije najrazličitije vrste uz konstantnu dodatnu viktimizaciju žrtava, njihovih porodica i preživelih. Važno je samo bilo imati što veću količinu sve šokantnijih vesti bez selekcije, provere i etike. Po ko zna koji put smo počeli sa pričom o divnim momcima za primer koji su iz nepoznatih razloga pobili silne ljude. Već u roku od nekoliko sati potvrđuje se tužna činjenica da svaki čin ovakvog nasilja ima svoju predistoriju i signale na koje niko nije reagovao.

HISTERIČNA ODBRANA

Veoma brzo se pokazalo da su građani uporno pominjali televizije, naročito Pink i Hepi, kao kreatore atmosfere prihvatanja nasilja u javnom medijskom prostoru. Na ovim dvema televizijama počela je gotovo momentalno kampanja za nesmetano emitovanje rijaliti programa svake vrste i odvraćanje građana od spontanog ili organizovanog okupljanja povodom tragičnih događaja. Važnost ove teme mogli smo da prepoznamo kada se u kampanju uključio, veoma nemušto, i predsednik Vučić relativizujući uticaj ovih medija, naročito na mlade. U izveštajima sa protesta na tim televizijama namenski je izvučen snimak urednika “Tabloida”, marginalnog lika koji je posle ljubavi postao mrzitelj Vučića, čoveka kojeg se svaka pristojna osoba samo može stideti.

Pominjao se i B92 kao rodonačelnik rijalitija, a sve u želji da se sačuvaju osnovna medijska oruđa režima, televizije Pink i Hepi. Uprkos sramnoj činjenici da se članovi Vlade nisu mogli videti među građanima, ni na mestu nesreće ni u šetnjama, čuli smo u nekoliko navrata sulude izjave kojekakvih analitičara o bezbednosti građana na spontanim ili organizovanim okupljanjima. Predsednik je na televiziji Hepi emitovao bizaran snaf video koji je maloletni ubica navodno gledao pripremajući se za zločin. Građane su ismevali kada pale sveće na mestu tragedije, jer se sveće, zaboga, pale u crkvi, plašeći ljude da se na okupljanjima može pojaviti neki novi ludak koji će zapucati po njima. Ukratko, politička propaganda je dostigla najniži nivo od TV Bastilje, u histeričnom strahu od gubitka rejtinga.

U međuvremenu je u Srbiji proglašena trodnevna žalost, što je bila logična odluka, ali se pokazalo da je i dan pre zvaničnog početka, kao i u danima nakon kraja, u najvećem broju medija ostao na snazi vanredni program, sa manje muzike i zabavnog programa. Čak su i polufinalne večeri Evrosonga prebačene na RTS 3, jer nije bilo moguće vremenski ograničiti ovaj period akutnog stanja tugovanja. Mora se priznati da je među odlukama Vlade bilo i nekoliko racionalnih mera, poput moratorijuma na izdavanje novih dozvola za vatreno oružje, revizije postojećih dozvola i pooštravanje mera za posedovanje ilegalnog oružja. Biće i povećan broj policajaca koji će dežurati u svim školama. Policajci su svakako potrebni, ali mi se čini da će biti potrebno najmanje toliko psihologa, psihijatara i ostalih stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja. Njih za sada niko nije pomenuo, a moraće, pre ili kasnije. Inače, sve ove žrtve biće deo velike sistemske greške ili greške sistema.

Na kraju, u danima najveće tuge, kada smo dotakli najmračnije dno, napustio nas je naš dragi kolega i prijatelj Peđa Obradović. Godinama se borio protiv bolesti pobeđujući, a nagrada je bila dodatno vreme na ovom svetu, sa njegovom porodicom i sa kolegama na poslu u ulozi vrhunskog profesionalca, novinara i urednika. Otišao je iznenada, tiho, dok smo svi paralizovano zurili u TV ekrane prethodnih dana. Kao mnogo puta, još od vremena B92, na kraju smene, zabacujući ranac preko ramena odlazio bi odmahnuvši rukom uz osmeh. Želim da verujem kako je otplovio negde na debelo more njegove Boke.