Ljudi, braćo, izašla nam knjiga! Svakom Srbinu=Radovanu iz štampe je izašlo dramsko delo zvano Sitovacija; tiraž je hiljadu komada, kao autor potpisan je Radovan Karadžić, na njegovu šumsku adresu odlaziće pare od prodaje knjige i tantijeme od pozorišne predstave, tv serije i budućeg filma.

Radovanov (samim tim i naš!) kolega po peru Žarko Komanin oduševljen je naslovom: "Kao što je Radoje Domanović smislio i uveo u srpsku književnost reč ‘stradija’, a Petar Kočić reč ‘ukopacija’, tako je i Radovan Karadžić iskovao reč ‘sitovacija’, koja takođe pokazuje stanje pojedinca i naroda u našem jeziku, vremenu i prostoru."Da li da uopšte čitam dramu?! Radovan je sit ovacija, šifrovao nam je, baš je spadalo, da mu treba nešto drugo, a ne puko klicanje!…

Sam dramski tekst, prirodno, nije tako jak kao naslov, ali i takav kakav je spada u sam vrh sprske književnosti. Sve se događa u bašti uboge kafane, kud ćeš bolju metaforu od te, od rekvizite su potrebni kufer i tašna, bure iza kojeg će biti profesor doktor Smilja Avramov ili drugo lice koje bude igralo Mirzu. Osim Mirze koji se tokom predstave ne vidi, u komadu se pojavljuju Majstorović (lidermejker), Radojica (kandidat za lidera), Dobriša (kelner) i Edi (predstavnik međunarodne zajednice). Pametnom dosta!

Radnja počinje kukumavčenjem Majstorovića što ga dušmani iskoristiše "ko Panta babu", lokalnom besposličaru i pijancu Radojici to bude idealan šlagvort, on primećuje da "ništa ne valja, ako je ko Panta babu"… Koliko god izgledao glup – a i jeste glup – razgovor se ipak zaukava, samim tim i dramski zaplet: Majstorović mora navrat-nanos da nađe Srbina koji će biti po volji međunarodnoj zajednici, ako li ga na vreme ne nađe, pašće mrtav i to od svojijeh, zbog aktovke njine pune para! U razgovor se svako malo upliće kelner Dobriša, osoba koja prema vlastitom svedočenju voli i muškarce, decu takođe, ovce, konje… – publika nije načisto ima li posla s jurodivim Srpčetom ili seksualnim manijakom. Bilo kako bilo, Dobriša pred Majstorovićem i publikom dugo šašolji svoga stalnog gosta Radojicu (kasnije će Radojicu gotovo čitav jedan čin imati da šašolji Majstorović, a možda će to isto raditi i Edi jer će Edijev izbor, kakav majstorski obrt, biti lascivni Dobriša, a ne heteroseksualni Radojica koga je kvarni Majstorović hteo da proturi kao predstavnika bosanskih Srba).

Ovako prepričana drama, vidim to i sam, ne uklapa se baš u "najznačajnije delo o Srbiji i Srbima na kraju dvadesetog veka" (to je na promociji Sitovacije rečeno o očekivanom dvotomnom izdanju Karadžićevih razmišljanja o srpskom nacional. pitanju); drama vrvi od dosetki tipa "šta ćemo ako Evropljani nalete na Pičetu", "Pičetu ne damo i kvita", Radojica prepričava svoj život, žena i tašta ga oterale iz stana, decu i ima i nema, pravio ih, kaže, donekle, odnekle ih je dovršavao majstor koga je polutrudna bračna družica angažovala dok je Radojica bio na odsluženju vojnog roka, Radojica priča kako je sprečio sprsku izgibiju u vreme tršćanske krize: sedam dana ga nisu presvlačili, kad su ga napokon raspovili tu se stvorila seoska gatara koja iz pelena čita sudbinu kao iz kafenog soca. Proročica je Srbadiji preporučila da se mane ćorava posla tj. Trsta, doktor Karadžić se tu već zagrejao, u sličnom stilu podsmehnuo se staljinizmu, pok. Titu, privrednoj reformi… Elem, Majstorović priprema kandidata tj. Radojicu za evroispit, Radojica se iz seoskog tikvana prometne u vrsnog humoristu, kaže Ediju da je njegov tj. Radojičin brak mešovit, pošto su on i žena različitog pola, ha, ha, ha, Edi kraj sve svoje retardiranosti ipak primećuje podvalu, bude tu pošalica na račun naših prezimena koja Evropa ne bi rado videla na biračkim i drugim spiskovima, ne damo Guzinu, ostaćemo čvrsti kod Guzine i sl., bude još lascivnih dijaloga zasnovanih na Edijevom bednom znanju srpskog jezika, mrski Edi (čije ime nema nikakve veze s Edičkom Limonovim, prijateljem Srba koji je iz mitraljeza ispolivao krovove Sarajeva!) u jednom momentu preti da će da skine Radojicu, ovaj se zgrane, kao i publika pretpostavljam, ispostavi se da bi kreten hteo našijenca da skine sa liste kandidata; Mirza koji kukavnokukavički čuči iza kace i pritiče u pomoć okupatoru kad god se ovaj spetlja, dodaje potonjem cedulju na kojoj Marka Kra-li-jevića definiše kao jebivjetra, Edi mic po mic zaključi da je Marko "seksualni siledžija", nemilosrdni satiričar Radovan ubaci u dramu lude krave, bez ludih krava i bez pedofila nemamo šta da tražimo u Evropi, tu se naši zavetuju da će izludeti koliko treba krava i obezbediti ne jednog ili dvojicu nego lanac pedofila, drama se približava vrhuncu, Edi samo što nije naišao da saopšti verdict, a Radojica stoji tako reći gologuz pošto mu pantalone šije Đura (šio mi ga Đura, smešno, a?). Po Majstorovićevom savetu obmotava sramotu mapom svoje domovine (možda jedina uspela metafora u čitavom komadu), ali Edi uzima za ruku Dobrišu, Majstorović polazi za ovom dvojicom dočim Radojica ostaje sam sam sa mapom i tugom, staro smo društvo mi, zar ne…

Za vakta dosmanlija ovo scensko delo teško da će biti izvedeno u Narodnom pozorištu, ali će članovi Odbora za zaštitu Radovana Karadžića komad postaviti na scenu u roku od dve nedelje. Profesor Čavoški egzaltirano je izjavio da je naš junak (to jest Radovan, to jest svi mi!) "ne samo dobrog zdravlja, što mu od srca želimo, nego i bodrog duha", profesor jedva čeka da Radovanove pesme za decu i omladinu uđu u čitanke, u slikovnice i radosnice kako bi i nepismeni mogli da uživaju u Karadžićevom bodrodušju. Čavoški će, pretpostavljam, igrati Majstorovića, Brana Crnčević Radojicu, Edija bi mogao da igra neki razočarani dosovac, frivolnog kelnera Momo Kapor. Uživajte!