Prošle sedmice sam išla na svoje prvo putovanje otkako je počela pandemija – pozvana sam da učestvujem na festivalu Krokodil. Krokodil mi je posebno drag budući da mi je na neki način otvorio vrata Srbije, gde sada uživam u predivnoj čitateljskoj vezi sa publikom koja mi je zaista dragocena, vezi koja je toliko jedinstvena da ne mogu da kažem da je imam čak i sa domaćim čitateljima u Makedoniji. Pa iako mi je, moram da priznam, bilo neprijatno da putujem u jeku pandemije, sa pomešanim osećanjima radosti i male panike prihvatila sam da dođem.

Kažem male panike zato što putovanje sada, ako je trebalo da putujete, uopšte nije obično. Nakon što smo se dogovorili da gostujem na Krokodilu, Srbija je za makedonske građane uvela obavezan negativan PCR test ne stariji od 48 sati. Znam kako je nešto takvo izgledalo na početku pandemije, kada smo čuli da se na benzinskoj pumpi u Vranju putnicima valjaju negativni testovi, tako da mi je ova odluka bila nejasna, a od nje su najveći ćar svakako imale privatne bolnice, koje su odjednom zatrpane terminima za testiranje.

Evo kako to izgleda kod nas: imate nekoliko privatnih bolnica koje u poslednjih nekoliko godina cvetaju zbog raspada javnog zdravstva, a neki od moćnika koji stoje iza tih bolnica moćniji su od bilo kog političara iz bilo koje vlasti. S obzirom na to da je kod nas broj novozaraženih stabilno visok – znači oko stotinu dnevno ili približno osam odsto od svih testiranih svakog dana – i s obzirom na to da ćete, ako se sada zarazite koronom, u državnom zdravstvu negu dobiti sa zakašnjenjem, znači, možete se testirati tek desetak dana nakon što su vam se pojavili simptomi, (siromašni) ljudi u našoj zemlji većinom odlučuju da urade privatni test, ili pak odluče da se pretvaraju kako nemaju koronu da ne bi izgubili posao i primanja dok sede kod kuće u izolaciji.

Cena testova se kreće od 65 do 100 evra, ali ima i za 200 evra ako hoćeš da dobiješ rezultat za dva sata (plus deset evra, reći će vam kad je već prekasno, za prevod testa, zamislite, na makedonsku ćirilicu). Evo kako je izgledalo moje iskustvo: javili smo se ranije da rezervišemo termin, koji nam je zakazan tačno pred putovanje (ja i partner). Rekli su nam da će nam istog dana dati rezultate, sa dodatkom "do kraja dana" i "verovatno". Punkt se nalazi pred bolnicom i svi stojimo napolju. Nije velika gužva, ali baš se i ne poštuju zakazani termini. Platiš i odeš napred do montažne barake gde ti čovek u skafanderu kroz prozorče prilično grubo gurne štapić u obe nozdrve i grlo. Ja sam svoj rezultat dobila te večeri (telefonom), a moj partner svoj nije. Kada se javio da pita za svoj rezultat, gospođa na drugom kraju linije mu je rekla "pa možda je vaša partnerka dobila rezultat testa pre vas zato što je negativna", posle čega oboje nismo mogli da zaspimo. Ujutro smo dobili njegov negativan rezultat i krenuli.

U Skoplju se u zatvorenom prostoru gotovo svuda nose maske. Nećeš ući u restoran ili kafić i videti konobare bez maski. Stolovi su napolju na povelikom rastojanju, ljudi obično ne sede u velikim grupama. Mere se u javnom prostoru uglavnom poštuju, ljudi se podosta odmiču kada prolaze jedni pored drugih, ne približavaju se jedni drugima kada razgovaraju (obično, uglavnom…). Verovatno zbog brojeva, pojavila se neka čudna odgovornost kakvu do sada nisam videla, a ljudi se međusobno opominju i poštuju prostor i pravo da ostanu zdravi. I tako se neprestano čudim gde to živim, koji je to javni prostor koji meni izgleda bezbedan kada je kod nas broj novozaraženih stabilno visok i jedna grupa ljudi uopšte ne veruje da virus postoji i ne pomišlja da ikad stavi masku.

S druge strane, situacija u Beogradu činila mi se labavom, što mi je izazivalo stres ili pak sumnju da sam se možda ja potpuno asocijalizovala. Prvo, čovek na naplatnoj rampi proćaskao je s nama, samo što nije nosio masku. Potom, recepcioner u hotelu (zatvoren prostor) nijednom nije stavio masku. Većina konobara koje sam videla bili su bez maski, a jedan je imao vizir preko usta (?!). Nisam videla mnogo sredstava za dezinfekciju. U jednom restoranu brze hrane ljudi su stajali u redu jedan do drugog bez maski, deca su trčala i kačila se po stolicama, svi su veselo jeli unutra kao da se ništa ne dešava. Dva dana sam se družila u Beogradu – videla sam mnogo ljudi koje volim i koji su mi dragi, ali ni u tim situacijama nisam primetila neku posebnu distancu među ljudima, nekakav nagoveštaj da se nešto dešava, i pomalo je delovalo kao da ljudi opstaju u nekoj magli. U Beogradu, kao što videh, godinu dana od mog prethodnog boravka, stvari su samo malo raspadnutije nego ranije. Beton se kruni i lomi, fasade deluju musavo, po ulicama su rupe prepune ustajale vode, đubreta, lišća. Pukotine, pukotine i siva vrelina svuda, a s druge strane – novo, novo, novo, bleštavo i hladno. Pomalo kao Skoplje pre šest godina naspram Skoplja sada, ranjenog i zbunjenog grada koji ne zna šta bi sa sobom.

Vratila sam se kući sa gadnim bolovima od grozne infekcije u uhu. I koliko god da mi je bilo lepo na festivalu, i koliko god da sam srećna što sam videla ljude koje volim, ostalo mi je osećanje žala za naša dva grada, nekako još pogubljenija i tužnija u vreme nepogode, i danima sam osećala tugu zbog nas pomešanu sa nekakvim uverenjem da ipak, ipak možemo bolje, ako izdržimo još malo.