Čovek postoji, živi u Srbiji i recimo da se zove Pera ili Paja, a ne zove se tako. Dakle, taj Pera ili Paja je ljubitelj velikih papagaja, ara. Ili spačeka, misli se na automobile. Napravi Instagram ili Fejsbuk nalog na kome objavljuje slike svog papagaja ili spačeka i s vremenom stekne mnogo pratilaca, sve ljudi sličnih njemu. Onda Pera, Paja, kako god, počne da deli savete, pa čak i da preporučuje kolegama šta bi mogli da kupe svom papagaju ili spačeku, na svačiju radost.

Ubrzo Pera ili Paja napravi onlajn prodavnicu gde nudi sve za are ili spačeke. Da nema interneta, takva prodavnica bi bila čista utopija ili tek zabavan hobi jer u Perinom ili Pajinom gradu, pa čak i u regionu, nema mnogo sličnih njemu. Ali kada se to proširi na ceo svet, posebno na SAD, onda dolazimo do značajnog tržišta. Možda ne baš tako interesantnog za neku ozbiljnu firmu, ali za jednog Peru ili Paju je taman, pa i mašala ako baš hoćete.

Šta, zapravo, radi Pera ili Paja? On na Ali ekspresu ili nekoj sličnoj super prodavnici pronalazi interesantne stvari za ljude poput njega odnosno za njegovog spačeka ili papagaja. Nabavi ih, proveri, slika i postavi kao svoju ponudu, naravno uz više nego izdašnu proviziju. Društvo sa interneta s punim poverenjem kupuje od njega, a ne sa neke kineske, jeftine prodavnice, i maksimalno su zadovoljni uslugom. Pera ili Paja preusmerava njihove porudžbine tako da on fizički nikada ne dođe u kontakt sa stvarima koje prodaje, one putuju direktno iz Kine. Ali na tome veoma lepo zarađuje, toliko da ne mora da radi ništa drugo. Pritom ostaje ispod radara, van domašaja poreza ili nekih inspektora koji kod njega ništa ne bi mogli ni da nađu. Zato i ne želi da ga znamo drugačije nego kao Peru. Ili Paju.

Iako je razvio tržište i to ozbiljno, on ne pomišlja da pokrene proizvodnju mada su mu cene jake, dakle ima prostora. Jednostavno, slanje robe iz Kine i dalje je jeftinije nego iz bilo koje druge zemlje tako da mu se više isplati da nastavi kao posrednik, digitalni nakupac takoreći, pa dokle traje. I nije u pitanju jedan Pera ili Paja, smatra se da u Srbiji ima nekoliko stotina preduzetnika koji se bave ovim poslom, bez želje da se igde hvale ili dele svoje znanje.

Digitalna ekonomija obesmišljava ekonomske principe na kojima počivaju države i zato nastaju problemi sa servisima kao što su Uber ili Erbienbi (Airbnb). Ovaj drugi, iznajmljivanje sopstvenog stana na dan, posebno je zakomplikovao život u mnogim gradovima. Stanarine su skočile, hoteli gube klijentelu, a poreza nigde. Nastalo je i novo tržište, ljudi koji iznajme više stanova da bi ih onda davali u zakup na Erbienbiju čime umnožavaju svoje prihode i još dodatno lepo zarade na skupom čišćenju. Sada se u nekim gradovima uvodi pravilo da ne možeš iznajmiti više od jednog stana i to samo ako živiš na istoj adresi. Jer nije ideja da to stanodavcu bude glavni biznis već mala usputna vajdica.

Pravo pitanje za svakoga od nas je da li se ono od čega živimo može na sličan način "digitalizovati", mogu li nam radno mesto oteti ili ugroziti aplikacije koje pronalaze jeftiniju, a podjednako dobru (čak i bolju) ponudu od naše? Verovatno mogu, sve dok neko ne bude smislio kako da oporezuje informacije jer je izbegavanje dela državnih nameta prvi kajmak koji se na taj način skida. Uložite malo vremena u smišljanje kako biste to sami napravili. Ako vam se učini da imate dobru ideju, znajte da nešto slično negde već smišlja neki Pera. Ili Paja.