Dvadeset drugog novembra 1993. godine emitovana je prva epizoda najpopularnijeg TV kviza u Srbiji. Tada se zvala “Muzička slagalica”, a prvi voditelji bili su njen idejni tvorac Nikola Nešković i Dragana Milićević. Maskota kviza ostao je crtež Skočko koji je, prema liku Nikole Neškovića, nacrtao Luka Spaić. Pet godina kasnije kviz je promenio ime u “TV Slagalica” , što znači da slavimo trideseti rođendan emisije koja se neprekidno emituje u istom terminu (od 19 časova). Ako je verovati istraživanjima gledanosti, “Slagalica” je tokom svog postojanja bez obzira na pojavu novih TV kanala i TV emisija uvek među 5 najgledanijih sa 1,5 miliona gledalaca po epizodi. Do danas je emitovano 166 sezona, epizode traju 20 minuta sa 7 igara, a do danas je kroz emisiju prodefilovalo 20 voditelja (samo dva muškarca, autor i Ivan Bauer) i smišljeno je 20 različitih igara.

Sezone se sastoje od ciklusa, čiji pobednici odlaze u superfinale, a nagrade za finaliste ciklusa i superfinala su novčane. Poraženi po tradiciji dobijaju utešne nagrade, knjige. Međutim, biti učesnik, a naročito pobednik u kvizu “Slagalica” znači prestiž, ne samo u krugovima ljubitelja kvizova, već u celom društvu. “Slagalica” je metaforično nazvana majkom svih kvizova i označava nivo inteligencije koji bismo mogli nazvati srpskom Mensom.

Kviz je takođe svojevrstan dokument razvoja televizijske tehnike, jer se nadmetanje crvenog i plavog takmičara odvijalo u sve svedenijoj scenografiji, a legendarnu Milku Canić zamenili su sve savršeniji i brži računarski programi. Njen pozdrav “dobro veče” i rečnik u kojem je proveravala tačnost reči od zadatih slova ostali su upamćeni do danas, čak i kod mladih koji je nisu gledali uživo.

“Slagalica” je zanimljiv psihološki fenomen, jer je takođe ogledalo vremena i onoga što se smatra “opštom informisanošću”. Kolege koje pripremaju slične testove za prijemne ispite na Filozofskom i nekim drugim fakultetima kao jedinu i najbolju pripremu uvek su preporučivali “Slagalicu”. Ono što se nalazi u fondu pitanja predstavlja prilično tačan uzorak opšte informisanosti, neki bi rekli i opšte kulture. Kada sam doživeo da postanem pitanje u “Slagalici”, kao Dragan Ilić i TV Manijak, mogao sam reći da sam postao popularan, deo opšte informisanosti, i dobio ozbiljan prestiž u familiji. Ukoliko bi ga uporedili sa testovima inteligencije, može se reći da se radi o testu zavisnom od kulturnog okvira takmičara, a testiraju se osim znanja, sposobnosti povezivanja, asocijacija, numeričkih sposobnosti, memorije, i to u ograničenom vremenskom roku. Autor kviza Nikola Nešković predlagao je da se igre u kvizu redovno menjaju, kako bi se izbegao efekat učenja i razvijanja specifičnih sposobnosti potrebnih za rešavanje pojedinih igara.

“Slagalica” svakako predstavlja i svojevrstan socijalni presek aktuelnog stanja u društvu tokom proteklih 30 godina. Kao što rekoh, do danas je bilo 18 voditeljki i samo dva voditelja, a procenat muškaraca i žena među učesnicima je potpuno drugačiji. Muškarci su mnogo zastupljeniji, što nikako ne znači da su inteligentniji, verujem da se žene bave drugim poslovima i imaju manje vremena za kvizove. Voditeljke su prestale da pitaju takmičare čime se bave, jer su odgovori pokazivali da su ti pametni ljudi, takmičari, često nezaposleni. Ovo brukanje je izbegnuto konverzacijom koja je mnogo manje privatna.

Detalj koji gledaoci previđaju, a na koji vam skrećem pažnju jeste komunikacija u ovoj emisiji, kako sa voditeljkama tako i među takmičarima. Radi se o svojevrsnoj školi bontona, a bez obzira na ishod, pobednici i poraženi sa velikim poštovanjem govore o svojim takmacima. Naravno da im je stalo do pobede, ali nikada za ovih 30 godina nije zabeleženo vređanje protivnika. Pobeđuje uvek bolji.

Da podsetim, postoji vremensko poklapanje “Slagalice” sa istorijom političkog, odnosno partijskog pluralizma u Srbiji. Za 30 godina političare ovde možemo posmatrati kao neuspešne takmičare u političkom kvizu, gde nema trunke kulture ni bontona. Ponekad se u “Slagalici” pojavi isti takmičar posle nekoliko godina, dok na političkoj sceni gledamo iste takmičare 30 godina, u Dnevniku koji se emituje, gle čuda, odmah posle “Slagalice”.

Kao televizijski fenomen “Slagalica” je takođe posebna. Osim što je postala nedostižan standard u emisijama koje su pokušavale da je kopiraju, ona je postala deo svakodnevne rutine velikog broja gledalaca. To je jedna od retkih emisija porodičnog tipa koju mogu gledati sve generacije, a posebno je dragoceno to što je mogu gledati zajedno. Popularnost ove emisije pokazuje nekoliko aplikacija za mobilne telefone pomoću kojih mlađe generacije igraju “Slagalicu”. Ljubitelji TV kvizova povezuju ovaj šou sa nekada popularnim dnevnim kvizom “Brojke i slova”, koji ipak nije nadživeo večitu “Slagalicu”, koja ima i svoju aplikaciju na hrvatskom jeziku. Ovakav tip kvizova bazira se na borbi pojedinca protiv televizije, a ne samo protiv protivnika u emisiji. To je retka prilika da neko osvoji novčanu nagradu na račun svog znanja u vreme kada se na televiziji najbolje zarađuje prodajom vlastite intime u rijaliti programima. Naime, prema raspoloživim informacijama, manje poznati učesnici “Elite” na Televiziji Pink zarađuju nedeljno novac koji dobija pobednik ili pobednica jednog ciklusa “Slagalice”. Novac, dakle, svakako nije merilo znanja, naročito na televiziji.

Pobednik “Slagalice” nedavno je dobio i svoj filmski lik. U filmu “Usekovanje” vidimo oca porodice, na dan slave, sa gostima za slavskom trpezom iznad koje stoji uramljen njegov pobednički ček iz ovog kviza. Prikazujući položaj srednje generacije, koja je i dalje izgubljena u tranziciji, između vrednosti koje se više ne cene i novih koje su im nedostižne, postaje metafora ne samo suvišnog znanja već i suvišnih vrednosti.

Na kraju otvaram novu igru omiljenom kombinacijom “skočko, skočko, zvezda, zvezda”.

Srećan rođendan!