Svako malo "gradom se pronese vest" da je umro XY, poznati pevač, političar, glumac. Češće je reč o muškarcima nego o ženama, što je zanimljivo, a smrt je obično neočekivana. Čaršija malo prošuška, uzbudi se, krenu proveravanja, sve dok se "osumnjičeni" ne oglasi odnekud sa "šta vam je ljudi, živ sam". U dokonim danima takve vesti stignu i u štampu, unapred demantovane, ali kao dokument o nekakvom gradskom žamoru.

Otkako je društvenih mreža, taj se proces dodatno zakomplikovao jer se zabrinuta javnost sada raspituje preko Tvitera. Tviter raspitivanje potraje relativno kratko, brzo se nađe neko ko sa otpisanim baš sedi u kafani, uskoro će početi i selfije da šalju kao dokaz. Ali ono što je u ovoj priči i za vas koji ovu rubriku pratite bitno je da su izvori obično slabo informisani ljudi koji glasine proveravaju javno. Često su i anonimni, to jest mogu biti poznati na društvenoj mreži, ali im je pravi identitet skriven. Kao i namere, ponekad. Nevolja nastaje kada takve glasine počinju da se proveravaju, kada novinari koji pročitaju tvit požure da zovu naokolo i raspituju se o nečijem zdravlju jer se tako stvara privid da se stvarno nešto dešava.

O verodostojnosti Tvitera kao sredstva informisanja imam omiljenu ponudu koju nesebično širim kada god me o toj temi pitaju. Odmah ponudim da tvitnem kurs evra u dinarima pa da dođem da menjamo pare. Niko da se upeca jer svi znaju koliko vredi evro, pusti ti tvoje tvitove.

Srbija se sada našla pred sličnom dilemom. Treba li hapsiti i kažnjavati one koji su na Tviteru i Fejsbuku objavljivali netačne informacije o žrtvama poplava? U pitanju su ljudi koji ne slove za relevantne izvore, mada se neki od njih na takve izvore pozivaju (a "izvori" obavezno ćute). Priroda društvenih mreža je takva da je tamo masovnost relativna. Mogu da te čuju samo oni koji se sa tobom druže. Svako dalje širenje je njihova stvar. Dezinformacije se lako suzbiju, što direktnim odgovorom, što objavljivanjem zvanične "kursne liste", da se vratim svojoj omiljenoj metafori. Rekao bih da je javno zaklinjanje u enorman broj mrtvih stvar nečije gluposti i (ne)morala, kao što je glupost ako poverujete neznanom tviterašu, bez provera i drugih saznanja.

Za mene bi lekovitije od kažnjavanja bilo izvrgnuti ruglu one koji takve vesti šire, naravno kada se pokažu kao budalaštine. A pomoglo bi i u savladavanju kritičkog mišljenja, što nam kao građanima izuzetno nedostaje. Tako nam se dešava da za heroje proglašavamo razne smutljivce izbegavajući da ih prethodno upitamo nešto najlogičnije. Mediji tu prednjače.

Nešto sasvim drugo je kada neko na društvenoj mreži uputi pretnju. Za razliku od širenja lažnih vesti, što se češće može svrstati pod glupost ili naivnost, pretnja je jasna namera i tako mora da se tretira. Nebitno je da li ju je čuo jedan čovek ili njih hiljade, dovoljno je da je iskazana. Šaljivi tvit da ste na aerodromu postavili bombu nije tek širenje panike i lažnih vesti, već ozbiljna pretnja koja se ozbiljno kažnjava, svuda. Isto je i kada kažete da nekoga treba ukloniti, prebiti, dodajte već sami omiljeni glagol.

Slobodno mišljenje na internetu je kao voda. Možete podići branu, ali ako ne omogućite toj vodi da negde ipak prođe, nagomilaće se toliko da ništa neće moći da je zaustavi kada jednom probije. Što se duže gomila, to gora bujica sledi.