Svetu se slomila supstanca. To već napisah jednom, u drugom tekstu. Šta to znači za nas, posebno za nas na Balkanu, u našim stvarnim i mentalnim gudurama u kojima smo posakrivani, uprkos šljaštećim staklenim hramovima biznisa i potrošnje koje gradimo kao da sutra ne postoji?

Evo šta. Izađoh jednom iz stana u kome obično odsedam u Ljubljani i naleteh na komšije. Stan je u novoj zgradi blizu Tehnološkog parka, u kraju naseljenom mladim IT porodicama, dobrostojećom srednjom klasom i starosedeocima iz umivenog obližnjeg sela.

Kako je red, pozdravih ih, ali na srpskom, ne na engleskom, jer je srpski po mnogo čemu lingua franca (i drugi "zvanični" jezik sredovečne Slovenije). To ih je zainteresovalo: otkuda ja u zgradi? Da li sam biznismen? (I šta to znači?) Nekome u poseti? Ne? I tako dalje…

Njihova neosporna ljubaznost bila je malo ofarbana uzdržanošću nepoznatog, uz to još i ozračenog vestima koje do njih dopiru iz naših radioaktivnih medija. Jedna mala fraza je promenila sve, kada sam im rekao da sam tu zbog predavanja na njihovom Ekonomskom fakultetu. "O!", rekla su njihova tela, odjednom malo više uspravljena, malo više otvorena, malo više nagnuta napred, signalizirajući pojavu poštovanja… "Oo!", rekli su oni kada sam im potvrdio da sam, zaista, predavač na fakultetu, ne samo u Beogradu, već i u Lozani.

"Pa vi ste profesor! Drago nam je da smo susedi!" Rukovali smo se, srdačno.

Meni je ovo bila jedna od najtužnijih naših scena od kako smo se "vratili", a bilo ih je. Slovenačke komšije su mi, nesvesno, ukazale na dubinu našeg društvenog pada; našeg sloma supstance, delom i zbog opšteg globalnog sloma istog pojma, a većim delom zbog naše sopstvene suicidalne gluposti koja nas kao kletva prati već predugo.

Mnogo više govori ova anegdota od samo natuktnice da je germansko poštovanje struke i formalnih zvanja i dalje živo i zdravo. Ako i jeste, onda je to zato što tamo ne može da se kupi. Ti mali prefiksi nečijem imenu (Mr, Dr, Prof.) znače krvav trud, godine učenja i neprospavanih noći, duboko potapanje u materiju, filtere strogih metodologija i naučnih aparata… želju za znanjem. Zna se da su zasluženi. Oni su elitni bedževi po sebi, sa svojim jakim i retko izneverenim brend obećanjem. Oni su društveni refleksi za ispravljanje kičme, svesna baritonizacija naših glasova u blizini svega vrednog poštovanja.

Moderni svet je u skoro svemu osveta štrebera nad svima koji su im se u školi smejali. Pogledajte ko trenutno vlada svetom, gde idu pare, ko diktira pravce razvoja ekonomija, ko podriva stare biznis modele i šta su definicije uspeha. Štreberi vladaju svetom i smeju nam se svaki put kada idu do banke. Znanje je u svetu i dalje najbolji način za legalno pravljenje para.

Ne i kod nas, čija su društva osveta neznalica. U opštoj intelektualnoj anemiji sve je izbledelo: i pisci, i naučnici, i umetnici. Ništa nam više nije važno, sem mitova, koji su neprijatelji znanja. Srbija je potonula u Gramšijevo simboličko nasilje, u kome je trivijalna i lažna površina obavijena oko praznine; crna rupa političko-socijalnog horizonta.

Površnost je naša mera progresa. Ništa se suštinski ne menja, jer je površina jedino mesto delovanja. Progres merimo epidemijom "šopoholizma" u stalno ničućim šoping centrima, kao zamenom za stvarni progres i stvarne, suštinske investicije.

Pošto nema supstance, pošto ništa više nije važno sem gole moći, niko – sem centra moći – takođe nije važan. Ni naše najveće književne veličine, opštepriznate u civilizovanom svetu. Kao, na primer, Danilo Kiš. U prošlom broju "Vremena" nas je gdin Ivan Ivanji – naša živa biblioteka savesti – podsetio na slučaj knjige Grobnica za Borisa Davidoviča. To je bilo u vreme kada je misao bila važna, ovakva ili onakva.

Danas toga nema. Kleptokratija nije ideologija, nego čist bezobrazluk. Današnje Grobnice su "tursko groblje": ignorisane, bez kiseonika publiciteta ili pažnje anestezirane javnosti i samocenzurisanih "uticajaca". Poređenje jednog lažnog doktora s jednim od naših najvećih pisaca je normalno u svetu bez supstance. Sve je potpuno normalno na horizontu dešavanja jedne crne rupe, tamo gde se zakoni civilizovanog univerzuma iskrive i uvrnu do neprepoznavanja, pre nego što se potone u surovo ništavilo…