Gle, već utorak! Oko podne svakog utorka odem do kafića Fashion, gde u žuboru baštenskog šadrvana ispunjavam novinarsku dužnost – pišem svoju izvikanu kolumnu. Danas u bašti sve zauzeto, uđem unutra, odonud se prolomi "Surprise!!!".

Koštunica, Maršićanin, Šešelj, Labus sa šlemom koji su mu poklonili kolubarski rudari, pola DOS-a, DSS, opozicija, bivša vlast… Rackov dade intonaciju, zaori se Happy birthday to you, Koštunica mi prvi steže ruku: "Neka je sa srećom i berićetom!", za njim Maršićanin, oči mu pune suza: "Ljubo, možete li zamisliti da sam i ja nekad vozio škodu?!", Borka Vučić vezala kike kao Pipi Duga Čarapa, prekoreva me što sam je zapostavio otkako su je dosmanlije bacile u prevremenu penziju, evo ga Struja u staroj uniformi JNA: "Jedva sam našao broj, hteo sam da se setiš guštera iz Požarevca, odsekao sam rep da mi ne bi virio ispod šajkače!", patrijarh prti kroz špalir, njega ću da poljubim u ruku, kakvi, Pavle ne usporava nego me pljeska dlanom kao da smo obojica igrali za NBA i odlazi ka švedskom stolu, da nije i njegova svetost štogod konzumirala u opštoj fertutmi, Sreten i Bogoljub izvinjavaju se što mi nije bila dodeljena njihova nagrada, doneli su petnaest hiljada eura, Đelić vragolasto dobacuje da ne brinem za porez, braća su već platila, ovo što su doneli je neto nagrada, kroz suze gledam preko svih ovih divnih ljudi, mozaik na zidu mi sad izgleda kao da smo u Metropolu, ne, to je ona sala u kojoj Koštunica drži konferencije za štampu, Dušan Mihajlović mi prilazi: "Ljubomire, da vas upoznam: ovo je fotorobot Ćuruvijinog ubice, ovo je gospodin Živkov kojeg ste toliko čitali dok ste izmicali poteri!" Iz ugla se čuje muzika, tu su i kolege sa estrade, ne, to Tirke peva "Bugarine moj zeleni, moj pendžeru okićeni", Ljilja Nedeljković iznosi sendviče, Mira Marković dovodi unuka: "Evo, srce, to je tvoj čika-Ljuba, Markić vas stalno gleda na B92! "Teletabisi" i "Retrovizor" su mu omiljene emisije, nedeljom uveče gleda reprizu, okice mu spavaju, ali neće u krevetac dok se emisija ne završi! Tu je i Sloba, pustili su ga za ovu priliku, ali nema pravo da daje izjave, sudija Mej je s njim…", pogledam kroz vitraž, Sloba mi maše slobodnom rukom, Mej se samo klanja s poštovanjem, ko je ovo, her Flik iz "Alo, alo", otkud vi, her Flik, to sam ja, Komrakov, premešten sam pedeset kilometara izvan Beograda, pacovi idu preko mojih službenih beležaka, nemam ni stolicu nego pišem stojećki, vi ste mi poslednja nada!", dosta bre, Komrakove, to ga Vuk prekida, Komrakov se pretvara u mačka, frkne na Vuka, polako prilazi Margit Savović, češe se o njene čarape, Vuk mi doneo uniformu četničkog majora, kokarda je, kaže, autentična, ostalo je sašiveno u radionici SPO-a, Labus pokazuje izborni proglas štampan na prvoklasnom papiru, čoveče, kao da je diploma hajdelberškog univerziteta, da li ste ovo našli u vašem sandučetu, našao sam, kako da ne, znam i tekst, Ja Miroljub Labus, zvuči kao "Mi Konstantin, darujemo to i to", insistira da mi preko fotokopiranog potpisa na moje oči dopiše još dva, crvenim i plavim flomasterom, izvoli, Labuse, Acović pita bih li pristao da uđem u Krunski savet, Matija je predložio a ostali oduševljeno prihvatili, prestolonaslednik se zaplakao, bože, kako su čestiti svi ovi ljudi, kako me njihova dobrota i pažnja postiđuju, kako sam grešio dušu pišući o njima, hoće li godine koje su mi preostale biti dovoljne za epitimiju, evo Brane Crnčevića, na parkingu me, kaže, čeka audi koji je dobio od Kertesa: "Hteo sam odavno da vam ga poklonim, ali mi je bio drag dar i uspomena na Braciku, tja, pobratim me jutroske zvao i rekao da auto predam vama", Rackov u taj mah udari g, sad će da grmnu Mnogaja ljeta, sa klavira se čuje opet isti ton, opet, opet, da mu se nije zaglavila dirka, ne, budilnik zvoni, deset sati, jao, utorak!

&

Srbijo, mati, priznaj da nisi nikad imala ovoliko sinova radih i kadrih da te vode i da te paze u tvojoj poodmakloj dobi! Dođe mi da sva imena naučim napamet, kao kad sam bio dete: Šoškić, Durković, Jusufi… Ili: Sarti, Burgnič, Faketi!… Evo, profesor Pelević! U podne u ponoć kao da je netom sišao sa berberske stolice, cenjen u stotinu zemalja, ti ćeš, Srbijo, biti sto prva ako pobedi! Šešelj htede da nam nabavi kralja iz Španije, Srbi hoće predsednika pa predsednika, Šešelj izlazi u susret narodnoj volji: u tom slučaju birajte mene! Koštunica uzima godišnji odmor, gde to još ima? Konkuriše za predsednika Srbije, a federacija neće izgubiti nijedan njegov radni dan! Mićunović se lomi, možda ga odbija pomisao na vožnju našim džadama? Možda bi mu više prijala kampanja po dijaspori, da poseti našijence u Čikagu, Torontu, Kanu, Sidneju, ah, braća naša nemaju pravo glasa u starom kraju!

Kako me raduje, kako me čisti moj novi svetonazor, kako bih voleo da ostanem daleko od moje negdašnje podrugljivosti i zloće! Hoće li san biti dovoljan da se preporodim, da o rukovodiocima počnem pisati kako dolikuje – s poštovanjem i ljubavlju? Ne znam je li blagoslov oca Žarka stupio na snagu, tek, svi su mi kandidati po volji, Labus mi se sviđa sa šlemom, Vuk jer su mu rukavi zasukani, Šešelj zato što ima kratke rukave! Izborni slogani su mi isto svi dragi, zna Srbija, zna put, Srbija na dobrom putu, odavde do pobede! Biračko telo biće grešno što će od tolikih krasnih ljudi izabrati samo jednog. Da se ja pitam, imali bismo samo jedan krug: ko dobije najviše glasova postaje Predsednik, svi ostali – članovi Predsedništva. Ne mogu drukčije, sve ću da vas zaokružim, makar moj listić proglasili nevažećim!