Hrvatska nije uslišila želju predsednika Srbije Aleksandra Vučića da privatno poseti Jasenovac i pokloni se srpskim žrtvama. Došlo je do teškog prepucavanja predstavnika dve države i to pred godišnjicu hrvatske vojne operacije "Oluja“ koju će obe strane, kao i svake godine, burno obeležiti – Hrvatska će slaviti pobedu i oslobođenje, a Srbija ukzivati na zločinački karakter te akcije, etničko čišćenje i brojne srpske žrtve. Na takve pojave smo se nažalost navikli, ali mene je čitava ova povika podsetila na nešto što sam lično doživeo pre tri godine.

Predsednik Vlade najmanje nemačke pokrajine Tiringije Bodo Ramelo, moj prijatelj i čitalac mojih knjiga, poželeo je da me privatno poseti povodom mog devedesetog rođendana, preda mi orden u užem krugu prijatelja i porodice i večera sa mnom u Klubu književnika. E, to tako nije bilo moguće.

Prvo ga je upozorio njegov protokol da posetu mora da prijavi Vladi Srbije, a nemačke službe bezbednsti da sa njim moraju da pođu dvojica naoružanih telohranitelja o čemu, naravno, moraju da se dogovore sa organima bezbednosti Srbije, pa su Ramelovi ljudi službeno od srpskih organa zatražili dozvolu za njegovu privatnu posetu meni.

Njegova privatna poseta je rado odobrena pod uslovom da službeno poseti Vladu Srbije, položi venac na spomenik žrtvama ubijenim u logoru Staro sajmište, a posle neka radi šta hoće. Ramelo je pristao, a koji bi to Nemac odbio da oda poštu ubijenim Jevrejima? Na aerodromu su ga srpske vlasti protokolarno dočekale i dodelile mu još dvojicu ovdašnjih, naoružanih pripadnika službe bezbednosti. On nije mogao nigde da makne bez manje-više diskretne pratnje četvorice telohranitelja, nemačkih i srpskih, bili su prisutni i na večeri. Izvinjavao se zbog toga, komentarisao da je to glupo, ko bi pa njega prepoznao na ulicama Beograda.

Čitav taj cirkus bio je nastao zbog posete predsednika jedne pokrajinske vlade, neuporedivo manje značajnog političara od predsednika Republike Srbije. Cela Tiringija ima otprilike isti broj stanovnika kao Beograd. Ali, nema privatnih poseta ako si na određenom državničkom položaju.

Naravno da se sećam i Titovih poseta stranim državma, jer sam kao prevodilac bivao uključen u pripreme koje bi počele mesec, dva pre predviđenog događaja.

Vučić ima iskusne eksperte u svojim službama. Oni su svakako znali da je privatnost jedne takve posete isključena, a tu je i obostrana briga, i zemlje domaćina, za bezbednost predsednika Srbije na tako osetljivom terenu kakav je Jasenovac, upravo i zbog toga što u Hrvatskoj ima i neoustaša i što su bilaterlni odnosi napeti zbog politički potenciranih neraščišćenih istorijskih računa.

Ako je nota Hrvatske o razlozima odbijanja te posete, kako je mediji prenose, bila relativno učtiva, srpska nota je bila utoliko neučtivija, a napadi većine hrvatskih medija na Vučića neprimereni i grubi, kakve su onda bile i reakcije iz Srbije

Kada bilo ko polaže venac u Jasenovcu, polaže ga i delu moje porodice koja je tamo ubijena. Smeta mi svaki cirkus koji se pravi oko toga. Preostaje mi samo da tužan napišem šta ja znam, svestan da osim objavljivanja nekoliko rečenica ništa ne mogu da promenim. Ali građani Srbije i građani Hrvatske mogu. Mogu, samo ako požele da sami preuzmu suverenitet koji po ustavu obe zemlje pripada njima.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com