"Smrt nije baš univerzalno prihvaćena" (Death is not very universally accepted), bubnuo je još 1966. Bob Dilan u nekom intervjuu. Uzgred: njega su već više puta sahranjivali, poslednji put pre godinu dana, pa eto ga tamo živog i zdravog, Bog ga čuvao.

Svako umre na kraju, pa i muškarac. Problem, kao što je Mihail Bulgakov svojevremeno objasnio, nije u tome što je čovek smrtan, nego u tome što je smrtan iznenada. I to je prihvatljivo: život je pojava nadasve rizična, sam po sebi. Kad neki važan policajac upozori da su nečiji životi "ugroženi", ja pobesnim: pa svaki je život svakoga trenutka ugrožen! Ne samo što ćemo svi "skončati" (Aca Vučić), nego čak niti ne znamo kada će to biti (on misli da mu se to "približilo", ali mu ne verujem ništa; znam čoveka). Nego, pustimo se radikalskih prenemaganja; navikli smo na to.

Čovek u životu ima samo jedan zadatak, kažu učitelji zena: da se oslobodi straha od smrti. Sklon sam da im poverujem. Kažu da je neki siromašni i dronjavi nezaposleni samuraj (ronin) jednoga dana zakucao na vrata Tadžime no Kamija, velikog mačevaoca i šogunovog učitelja, s molbom da ga primi kao učenika. Ovaj ga je pogledao, poklonio se i rekao da on svoga gosta nema čemu da nauči. Ronin se zbunio, a sensei ga je upitao čime se on ranije u životu bavio. Samo jednom stvari, rekao je siromašak: da se oslobodim straha od smrti. E, to sam vam i rekao, zaključio je učitelj, nemam ja čemu više da vas naučim.

Zaista: zašto se plašimo smrti? Kad sam seo da razmotrim razloge za i protiv straha od smrti, ispale su dve dosta dugačke liste. Argumente za i protiv smrti ne vredi razmatrati iz razloga očiglednih. Dakle, smrti se možemo nadati, očekujući oslobađanje od "praćki i strela sudbe obesne", ali i od naših savremenika koji se podneti ne mogu (da sad ne ulazim u detalje i imena koja su mrska; to možete i sami da zamislite). S druge strane, smrt će nas lišiti mnogo većeg broja dragih ljudi, a o uživanjima da ne govorim. Ne znam šta posle biva; nadam se najboljem. Dobro: ne baš dženetskim crnookim hurijama (kao iz Sulejmanovog harema), ali tako nečemu; hurija mi je dosta bilo i za života, crnookih, plavookih i – naročito – zelenookih, koje najviše volim. Pakao mi se čini zanimljivijim: dobro društvo i nije dosadno. Uostalom, slažem se sa prof. Volandom: svako ide tamo u šta je verovao i to je pravilno. Ni tom ništavilu u koje mnogi veruju ništa ne fali; pa nisu toliki budisti baš tako naivni sa svojom nadom u nirvanu (ništavilo, a ne krevet sa ugrađenim FM radiom!).

Sledeće pitanje je – kako? Najbolje je, ako se već mora, na prečac. Ne gnjavite ni sebe – i što je još važnije – ni druge; kratko, jasno i čisto, bez pratećih zajebancija. Infarkt, uspeli moždani udar, finski nož u mraku, precizan hitac, tramvaj koji niste videli; itd. Ljudi se muče razmišljajući o iznenadnoj smrti (kao da druge ima): te jesam li napisao testament; te ko će hraniti mačku; te ko će tešiti zgodnu zelenooku udovicu u crnini koja joj tako lepo stoji; te šta će biti sa imovinom, kao da bi tu imovinu mogli u grob da odnesu. Ne treba vam, građani, imovina Tamo gde ste krenuli, ne potresajte se; imate retku privilegiju da vas više ništa ne brine i ta nas privilegija sleduje sve bez razlike. Rado zamišljam duše pokojnika kako zuje okolo i raduju se gledajući nas preživele pre nego što se otvore ona vrata, kao na filmu, koja vode na Poslednji Informativni Razgovor. Bog je, kažu, milostiv, sama suština milosrđa i opraštanja; oprašta jer mu je to posao, kažu Jevreji. Ali, manimo se teologije; duža je to priča, a nekako je i sumnjiva, javlja mi se. Još se niko nije vratio da ispriča kako je i šta je; onaj Lazar (nije Krstić!) nije ništa rekao – ili to nije ušlo u Jevanđelja, što verovatno znači da nešto jeste rekao, ali nije bilo podobno da se zapiše.

A sada glavno pitanje – zašto? Deluje tautološki, ali i nije baš. Ima dobrih razloga da se umre: starost, kao prvo – dosadi čoveku i ta zajebancija na kraju krajeva. Za besmrtnost nismo fabrički napravljeni i to je jasno. Treba živeti dugo – koliko se može – ali na kraju i to dosadi. "Šta je čovek?", upitao se Andrej Platonov na jednom mestu. "Čovek je kao stolar: stolar živi, živi, pa umre; i čovek živi, živi, pa umre." Jednostavno. Ima tu još razloga. Na primer, Duško Radović kaže: "Rađajte decu, neka ona žive kad se vi umorite. Ne morate vi trčati, neka vam trče deca, deci je to lakše i prirodnije. Neukusno je insistirati na životu kad ima pozvanijih i spremnijih od nas da žive." Razmislite o toj poslednjoj rečenici!

Ovime se završava serija tekstova o muškom životu. Naknadne, da ne kažem posmrtne, reklamacije ne primaju se.