Slušam jutros na radiju pošalice na leskovačkom jeziku, ali se vozim svega deset minuta i neću ni saznati jesu li u okviru programa demetropolizacije kulture voditelji otputovali u Leskovac, nema veze, pretplatnik iz Leskovca će telefonom otpočeti priču koju neću ni čuti do kraja: "Moj otac troši osamdeset petu godinu…" Osećam da je pripovedač taj kliše upotrebio bar stotinu puta, na šta jakako ima pravo, pa jezik zar se i ne sastoji najvećma od gotovih kombinacija i besomučnog ponavljanja? Nešto slično sam prethodni put čuo u Novom Sadu, taj i taj troši tu i tu devojku, isto sam se žacnuo, valjda se uzajamno troše, ako nema druge reči da opiše to što se među njima zbiva, držim da se htelo reći kako momak devojku zapravo ne voli i kako uživa u njenim dražima kad njemu naspe, ali čak i te čari ne moraju biti nužno njene, ne znam, u istom gradu sam bio pitan "idemo na Cigane?", kao da je rečeno "idemo na utakmicu" ili "hoćemo na ćevape?", tja, zalažem se za slobodu jezika, pa i za njegovu slikovitost, ukoliko je samo moguća, a opet, na neke tuđe domišljatosti se nakostrešim, ne uvek, kad je CSK igrao finalnu košarkašku utakmicu sa jednim od dva grčka prvaka u Berlinu i kad su hiljade ruskih navijača stigle u majicama na kojima je pisalo NA BERLIN!, to mi se bilo dopalo, svidi mi se i kad navijači Čelsija masovno nabave ruske šubare, mi smo Rusi, oduvaćemo vas, a Rusi su jer je klub kupio Abramovič, u trošenju međutim devojke pa čak i u trošenju godine koja može biti poslednja, a može ostati i nepotrošena, obuzela me je izvesna nelagoda. Stari Leskovčanin odstupa od stereotipa čuvarnosti i škrtosti vezanog za njegovu nahiju, i godine troši li troši… Kao da je rečeno: potrošio je osamdeset četiri i još mu nije dosta. Jer ne kaže se, ili ja nisam čuo, o nekome ko je mlad ili mali da troši tu i tu godinu, kao što neko ne troši ni devojku ako je sa njom bio dve večeri: troši onaj koji je sa potrošnjom zabrazdio, kome je to preraslo u naviku, kome se to razvilo takoreći u bolest zavisnosti.

Čuo sam kao pionir da neko "troši duvan", pamtim kad sam prvi put uživo video predstavnice nežnijeg pola kako troše duvan, dve jako lepe punoletne gošće su se jednog leta pojavile kod Tomaševih, naših daljih rođaka i prvih komšija, nisu dugo ostale, znao sam im imena, sada više ne, dok sam potrošio pedeset godina izbledelo je sve, osim njihovih lica, gradskih frizura, kupaćih kostima i cigareta koje nisu skrivale pred odavno zaboravljenom baba Persom i deda ako ne grešim Žikom te pred još zaboravljenijim Padejom, deda Žikinim ocem, koji je tada bio živ.

&

Vajnom poborniku jezičke trpeljivosti malo-malo pa nešto sreću kvari, na vrhu omraženih izraza već neko vreme mi je "svašta-nešto", ne znam ni kako bi se pisalo, svaštanešto, možda se to zbiva kad god je čovek stariji od neke kovanice, možda je nekome bilo mučno da sluša "svekoliki", "vaskoliki" i "kojekakvi" kad su te tvorevine sebi krčile put ka Rečniku Matice srpske, one su isto budževine, a smišljene su da izraze i dočaraju raznovrsnost, ili da izvesno mnoštvo umereno potcene, tušta i tma zar su neka lepota, a sa njima sam se srodio, silesija se u mom tvorchestvu pojavljuje nedopustivo često, što će reći da mi reč nije smetala, vasceo zar ne znači isto što i savceo – reč je udvostručena da bi joj se značenje pojačalo i ne smeta mi…

"Svašta-nešto" ide mi na živce ne zato što je najgluplja dosetka u istoriji jezika, nijedna nije ni najgluplja ni najpametnija, svaka reč nešto opisuje, nešto označava, nešto javlja i govori ako samo ima ko pravilno da sluša i razumeva, smeta mi što ljudi koji troše ovu reč čine to očekujući od slušaoca makar i umereno divljenje zbog bogatstva njihovog jezika, govore "svašta-nešto" sa uverenjem da je to šarmantno i da će naići na dopadanje, a logičkog fundamentalistu samo razjaruju: "Šta svašta–nešto!? Ili je svašta ili je nešto, ili je sve, ili je ništa, ili je nešto!" – Čekaj, čoveče, neće svi naraštaji da govore papazjanija, budiboksnama, tandara–mandara… – hoće da i oni doprinesu bogatstvu jezika, žele znak raspoznavanja sa savremenicima, a ne stalno sa precima i baštinom koje je već svima preko glave! A, tako, znači, treba da žmurim i pred onim što novinari rade imenima gradova, reka i planina!? "Gorska služba spasla skijaša izgubljenog na planini Brezovica", "Delegaciju Sokobanje primio guverner američke države Alabama", "U selu Miloševac deca iz hraniteljskih porodica održala koncert", nužda zakon menja, ova novinarska promeniće kad-tad pravopis, ako hiljade poslenika budu držale imenicu onesvešćenu i smrznutu u prvom padežu, ako ih budu slušali milioni ljudi i ako u tome potroše stotinak godina, još kako će pravopis da obori plovak, da pogne umornu glavu i da prizna: "Ono što se dozvoljavalo kad su bile u pitanju strane reči, kojima ne mogasmo da odredimo rod pa samim tim ni nastavke u padežima (Na reci Skjukil koja protiče kroz nezaboravnu Filadelfiju…), prenelo se mic po mic na naš rođeni jezik."

Svaštanešto.