Eto, jezikoljubac koji se kostreši kad svakog dana čuje "na ovim našim prostorima" piše naširoko o svojim iskustvima, a sve je to samo jedno zbrkano i nepouzdano iskustvo, pa dobro, kakve ja utiske nosim o Srbima i kakvo mislim da sam vpechatlenie ja ostavio na njih tj. na nas? Ili da već na početku ispričam kako me je nepotpisani Srbin udesio nakon mog neobično blagonaklonog teksta povodom noći koju je Momir Bulatović proveo u trezvitel’noj.

Radeći prekovremeno pisao sam i za "Blic" (što će mi, kao i Jovanu Ćirilovu, jednog lepog dana ući u biografiju), naočiti slobinac sa brcima i morskim pijavicama o kome nisam ni znao da mi je sugrađanin bude uhvaćen za volanom, a kroz slobodarsku gorštačku krvcu mu beše tekao i alkohol, što je saobr. patrola naučno ustanovila i izmerila, slobodni tisak sav obnaroduje da je nekadašnji mislim i savezni premijer proveo noć na gvozdenom krevetu u policijskoj postaji, sobytie koliko nemilo toliko i trivijalno, uglavnom na internetu ugledam komentar: "Šta hoćeš, čovek je dobio državljanstvo Srbije, kao i ti, Bugarine, i ima da ga poštuješ, mada ja tebe ne cenim!"

Bio sam uveliko pismen, a nisam znao da sam Srbin. Tome su možda kumovale i knjige koje sam u predškolskom uzrastu pročitao uživajući u samom procesu sricanja i razumevanja pojedinih reči i pokoje rečenice, isto kao Čičikovljev sluga; pretpostavljam da je pomenuta knjiž. dela moj otac bio uzeo iz školske biblioteke pa ih nije vratio, uglavnom sam ja pročitao "Sentimentalni odgoj", pa onda znatno tanjeg "Tartarena Taraskonca", pesme o Kraljeviću Marku će mi tek docnije stići preko deda Steve Kurjačkog, uglavnom sam već znao i svoje mesto u državi i na planeti, a nisam znao da sam Srbin. Nisam mislio ni da sam pripadnik nekog drugog naroda, znao sam da sam Krstin i da sam iz Farkaždina, to su i bila pitanja koja je svaki prolaznik imao pravo da ti postavi. Na mnogom papiru napisao sam bio svoju adresu u vidu koncentričnih administrativnih krugova, tja, više je bilo tih mojih ručnih vizit-karata nego što ću na narečenu adresu dobiti pisama. Ćirilicom, pisanim slovima: Bata Krstin, Farkaždin, Perlez, Zrenjanin, Vojvodina, Srbija, Jugoslavija, Evropa. Dalje nisam išao. Selo, opština (komuna), srez, pokrajina, republika, država, kontinent! Ubrzo sam se osilio i pisao samo: Bata Krstin, Farkaždin, Banat, isto to i latinicom, pa ako me pismonoša nađe nađe, ako ne, opet lepo. Moja bolest da pišem rano se ispoljila: u pomanjkanju pisaćeg pribora pisao sam kažiprstom po vazduhu, uspevao sam da vidim tj. da pamtim zamišljeni trag jedne duže reči ili nekoliko kraćih, i bivao sam manje ili više zadovoljan izgledom slova i načinom na koji sam ih povezivao, jer mi je ideal bio rukopis gde se pisaljka ne odvaja od podloge dok ne završi jednu reč, kakva god i kolika god potonja bila. Dosta o prapočecima pismenosti: pre sam se, kao i svako uostalom, bio obreo u jeziku i u državi nego što sam se nacionalno osvestio.

U Perlezu ja pod šatrom, uoči svitanja (imao sam slobodu kretanja neobično široku za mlađ. maloletnika) čujem kako Đeđi, ne moram u današnje vreme da prikrivam njegov identitet, orkestar peva "Slava, slava, slava Srbinu". Većina pesama imala je instrumentalni uvod, za ovu su se tamburaši pogledali i na čika Radin trzaj vratom basprima troglasno su, unekoliko i preko glasa, skandirali početak ode. Sad znam da je bilo iz a-mola, pesma se nastavljala kao živahna dvojka, dosta besmo mi robovi/a sada smo slobodni, ovo sam pozdravio iz sveg svog u ono doba zdravog srca, ni brige te/sivi tiću/mi smo s tobom/Svetozare Miletiću, tu se dramatično usporava i prelazi se u dur, gde se fraza i završava: kad izvesni šalaj kucne čas/samo zovi/evo nas!

Moji uzori i prijatelji najpre mog oca, potom i moji, pazili su na dikciju, ali su pevali "sive tiću", što sam ja najpre shvatio kao obraćanje nekom Sivetiću, da bi se Sivetiću ubrzo pridružio i Miletić koji je imao spomenik u Novom Sadu, a koji je u pesmu izgleda dospeo umesto AVNOJ-u nemilog Petra Karađorđevića. Bilo bi bolje bez tog šalaja i izvesnog časa koji kao da je sa partijskog sastanka, ali "samo zovi, evo nas" bilo me je ponelo, a znao sam da će do narednog oružanog sukoba proteći dosta vode i obližnjim Begejom i Tamišom. U Novom Sadu će Romi zajapurenoj Srbadiji pridružiti i svoj ne baš tako ratoborni nacion, umesto samo zovi, evo nas, pevaće zovi Srbe i Cigane/evo nas!, uglavnom ću se ja sa perleske slave vratiti kao sa obreda inicijacije: Srbin!

Slušaću, tad već kao stariji punoletnik, kako Romi pevaju Pa i Bog je Srbin bio/Kad je stvaro svet i shvatiću, kao što je nezavisno od mene shvatio g. Balašević, da je za svakog od nas baš briga njih, njima je takav zanos tuđ i što bi rekle telefonske kompanije nedostupan, na svome jeziku pevaju o oskudici, o ocu koga nema, o novcu koga nema, a na nas gledaju kao mušterije koje su uvek u pravu: pevaćemo Madžarima o uvelim ružama, o pustim poljima preko kojih u poznu jesen jato ptica leće (kad izgubi boju i trava i cveće), razonodićemo Srbadiju pesmom gde se tačno zna poreklo Svedržitelja u Njegovome stvaralačkom zenitu.