Ovo su utisci jednog prosečnog srpskog navijača, dakle nestručnog lica, koji je danas ustao ranije da bi obavio sve što može ne bi li na miru gledao utakmicu reprezentacije Srbije na SP u Kataru i navijao, što su, verujem, činili gotovo svi građani Srbije ako imaju televizor na radnom mestu.

Utakmica između Srbije i Kameruna je pokazala zašto je fudbal najpopularniji sport na svetu. Nije to toliko zbog tehnike ili lepote igre, već zbog emocionalnog naboja koji je, iz nekih čudnih razloga, kod fudbala kud i kamo veći nego kod drugih sportova: ono tiho uzbuđenje na početku, pa šok nakon prvog gola Kameruna uz veru da ništa nije gotovo, pa oduševljenje kod prvog i drugog gola i euforija kod trećeg gola Srbije, i onda pad, neverica, prokockana pobeda, osećaj nezadovoljstva, blage potištenosti i navala one zlurade misli – kakva nam je zemlja, takav nam je i fudbal.

Kada smo gubili sa 0:1 srpski fudbaleri su radili što treba da se radi u takvoj situaciji, a što nisu činili, ili nisu mogli protiv Brazila, jer ipak Brazil je to: vršili su pritisak na gol protivnika, borili se, trudili se, rizikovali, imali sreće i na kraju se takva igra isplatila – 3:1. Bravo majstori! Tako je bre! Ideeemo! Kao Nole.

Ali jedan je Nole. Sledi potpuno neshvatljiv i način igre i pad u igri. Umesto da stanu na loptu, vuku vreme, odigraju do kraja siguricu i iz kontranapada pokušaju da zabiju još koji gol, mi primamo golove iz kontranapada Kameruna. Piksi, šta radiš!?

Kao da oni vode i dalje, a mi smo, i dalje primorani da rizikujemo jureći prednost, a imamo dva gola prednosti. Svašta. Čak i za fudbalskog relativnog laika, kakav je autor ovih redova: svašta.

Utisak ovog prosečnog navijača je da se pokazalo, jednostavno, da Srbija nema dovoljno ozbiljan tim, nema dovoljno ozbiljnu fudbalsku reprezentaciju, nema, za najviši nivo igre, očigledno, ni dovoljno ozbiljno stručno rukovodstvo, jer ozbiljna reprezentacija jednostavno ne pravi ovakve kikseve.

Sve je bilo na našoj strani: i rezultat od dva gola prednosti i momentum nakon preokreta. Zamislimo Argentinu, Španiju, Italiju ili Nemačku u situaciji, u kakvoj se nalazila reprezentacija Srbije. Pa, stala bi igra, ništa se više ne bi događalo, pimplali bi loptu do iznemoglosti, usledila bi jedna izmena za drugom, Španci, Italijani i Argentinci bi se valjali po travi kao da im je to nacionalni sport, suparnički igrači i navijači bi očajavali i postajali sve nervozniji. I pobedili bi, lagano. I, kao što rekosmo, zabili još koji iz kontranapada suparniku koji očajnički juri rezultat.

Na kraju smo opet tamo, gde se isuvišu često nalazimo: zavisimo od onoga šta će biti ako bude – ili ne bude. Ideeemo Brazil! Navijamo za vas da bismo mi, upkos ove demonstracije nedoraslosti Svetskom prvenstvu, ostali u igri.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com