Kad bi me zaposlio kakav institut da proučim snagu navike, lenjost duha i lakoverno prihvatanje gotovih duhovnih obrazaca, ne bi bilo srećnijeg nameštenika na našem govornom području!

Da je barem neki čitalac napisao "zamislite kakav bi svet bio tek da nema ni te kakva je da je organizacije, neka nam stoga ona potraje, makar kao strašilo u ataru: neke ga se ptice neće nimalo bojati, pozobaće i zrna koja su strašilu nadohvat ruke, ali neka plašljiva ili slabovida tičica ipak će zazirati od autoriteta, i potražiće crva negde gde niko ne motri, pa će šteta na njivi ipak biti manja!", nego naiđoh na tajac čovečanstva…

Ali, čekaj zar ne štite upravo Ujedinjene nacije i one koji oskudevaju, i one čiji je život u opasnosti? Kraj sve brige za ugroženi živalj imaju i odeljenja koja štite najveće krasote koje je čovečanstvo dosad sazdalo, oni to zovu baština, mi Srbi – svetinje! Štite, štite, kako ne bi štitili, tamo je silesija odlično obrazovanih i dobrozhelatel’nyh liudei, ali zar nisu UN država u državi, nisu li kako rekoh prošle sedmice izneverile očekivanja malih ulagača?

Neću više ni o UNESCO-u ni o UN: mene zanima pokorno i radosno prihvatanje opštih mesta.

Priznajem da sam se bio učlanio u Savez pionira, tačnije nisam se odupro opštoj mobilizaciji ekstremno mladih maloletnika, nisam se uskopistio, nego sam prihvatio crvenu maramu i jedino žalio što je šajkača teget, a partizanske su bile zelenkaste i bile su od čoje. Ali sam već u trećem razredu imao prigovor savesti, pitao sam zašto ću morati i ja u vojsku, sad kad je rat završen i kad se donose petogodišnji planovi. Mora da se ide u vojsku, svaka država mora da ima vojsku! Tako sam uprkos vlastitom svetonazoru 10. aprila 1979. otišao u JNA, otišao sam u nešto što nije moralo da postoji. Život bi bio moguć bez JNA, mislio sam, svi ovi oficiri i podoficiri mogli bi da rade nešto korisnije, kad su već svi dobili stanove! Da! Još jedna opšteprihvaćena mudrolija: svako vojno lice mora da ima stan! To bih kojekako progutao da je i svaki civil od države dobijao kakav-takav stan, ali su oficiri bila kasta bez premca: kad oni ne bi imali stanove, neprijatelj bi to jedva dočekao, pa bi ih uzimao u podstanare i onda bi preko vlastitih kirajdžija, na svoj, neprijatelju svojstven način, ili doznavao vojne tajne, ili bi nezadovoljne i sve siromašnije pripadnike oružanih snaga vrbovao za neku stranu silu koja nam ionako danonoćno radi o glavi…

Šta hoću da kažem? Mislilo se da nema života bez JNA, a ima (ne tvrdim da je zbog toga život bolji ili gori, to treba posebno da se nauč. obradi): ono što je bilo aksiom, ispostavilo se da je jedna navika, jeftina, ama duboko ukorenjena predrasuda. Tako sad izgleda da se ne bi moglo bez UN, a pokazaće se da može, ničija nije gorela do zore. Bilo je u istoriji još alijansi, saveza, paktova, boga oca, sve se to s merom pali i s merom gasi, dobro, ne uvek baš ni sa merom, nešto se raspadne i na neodmeren način, ali kad bi se sutra obznanilo da nema UNESCO-a, ne bi se ništa značajno dogodilo (osim dakako u životu bumbara specijalizovanih, odabranih i preplaćenih za čuvanje baštine).

I humanitarce bi da se ja pitam trebalo prodrmati: radiš u UNHCR, brineš o izbeglicama, a stanuješ u najlepšem delu grada, ofis ti je u Proleterskih brigada gde UN zakupljuju ne znam ti koliko mesta za vaše cenj. džipove; potonji moraju biti vrhunski da biste išli ponekad i na teren, koji je dakako neravan i blatnjav, ali ja bih da makar vaša kancelarija bude tamo gde su izbeglice: kakvu izbeglice baraku dobiju za ko zna koliko dana i noći, takvu istu baraku da i vi dobijete i tu da donesete svoje laptopove i ostalo. Bilo bi dobro da u tom naselju i živite, ali budite tu i samo od devet do pet, i dok ste na poslu delite sudbinu onih zbog kojih ste preplaćeni: izbeglice nemaju mokri čvor, nemate ni vi, suvi čvor i za vas, to će vam pomoći da bolje razumete posao za koji ste se opredelili.

Preuveličavanje značaja takozvanih spomenika kulture ušlo bi takođe u moj služb. delokrug da me je imaginarni institut zaposlio: zamislite, ukradena je Mona Liza, najlepša slika svih vremena, majka svih drugih platana tog formata! Pa šta ako bi je neko opet ukrao, i ako nikad ne bi bila nađena?! Videle su je i slikale milijarde turista, ljubitelja umetnosti, pojavila se u bilionima kič-predmeta, svakome je sela na glavu kao remek-delo bez premca, a da je sutra nema, život bi bio jednako uzbudljiv i jednako vredan. Obožavaoci umetnosti dolazili bi da slikaju zid sa kojeg je znamenitost nestala, a kustos bi i dalje brbljao o njoj.

Bi li ljudi koji se Đokondi pobožno klanjaju i koji ne mogu bez nje uopšte sami prepoznali njenu lepotu? Ili su naprosto prihvatili ono što slušaju od malih nogu: to je najlepša slika na svetu! Da je jedno delo najlepše na svetu, to je misao dostojna novinara, ali i kritičara, doklen bi Leonardo da kojim slučajem ustane nakratko iz groba verovatno rekao: dosta mi je nje, bacila je u zasenak tolike druge moje radove, dajte mi savremene boje i neka mi pozira Andrea Petković, pa ćete videti šta je rad starog majstora!