Proces rehabilitacije Draže Mihailovića završen je prošle nedelje. Ostaće upamćene izjave Olivera Antića i Vojislava Šešelja, dva doktora prava, obe horski poduprte horom četnika kao u filmovima Veljka Bulajića.

Nesumnjiva je činjenica da je suđenje Đeneralu Draži bilo političko, da je proces bio montiran i da je presuda bila unapred doneta. Revizija te nepravde, danas je postala abolicija za ceo četnički pokret u svim njegovim pojavnim oblicima. Nepravedno suđenje Mihailoviću zato nikako ne može biti pomilovanje za kolaboracionizam. Nije mi namera da se ovde ponovo bavim partizanima i četnicima, ta lavina je već pokrenuta, a posledice ćemo tek videti.

Za mene je mnogo zanimljivije to što je jedan oblik srpske kombinatorike postao deo zvanične političke prakse. U pitanju je virtuelna istorija i misaoni eksperiment sa mogućim alternativama. Da uprostim, setite se koliko ste puta u životu čuli ispovesti koje počinju rečima – Eeee, ali da je… (tu ubacujemo mogući scenario – Draža pobedio, da su nas 1948. okupirali Rusi, da je preživeo Đinđić i tako u nedogled). Našoj epskoj tradiciji nije dovoljan samo jedan ishod. Kada se iscrpu istorijske činjenice, kada tok istorije ne nudi dovoljno materijala, naša tradicija dozvoljava da pustimo mašti na volju, da razmislimo šta bi bilo kad bi bilo. Ovu praksu je odlično shvatio istoričar Predrag Marković koji je povodom 70 godina od kraja rata napravio misaoni eksperiment i stvorio virtuelni tok istorije u kojem je Draža pobedio.

Po istom principu, možete bilo koji istorijski proces u Srbiji pokušati da okrenete naglavačke. Zašto je ova misao toliko privlačna našim ljudima?

Verujem da je jedan od razloga egocentrične prirode. Sebe vidimo kao aktera istorije, aktivnog učesnika i inicijatora koji menja njen tok. Mi smo tu kao šofer za volanom nacionalnog autobusa koji samo treba da pogodi prava skretanja. Važno je da se negde, da izvinete, ne zajebemo, pa da zabasamo.

U logici "mogao sam, ali nisam" imate opravdanje za sve pogrešne odluke, imate savršen alibi. Koje smo mi baje, 1918. smo Slovencima i Hrvatima dali državu, pa smo ih 1945. spasili od odgovornosti za saradnju sa Hitlerom, možete ovako da terate koliko hoćete, baš svaka istorijska činjenica može imati alternativu.

Logika virtuelnih ishoda ne priznaje veliki uticaj svetskih istorijskih procesa, velikih sila ili globalnih ekonomskih prilika. Tu smo samo Mi, Bog i Sudbina!

Logika pragmatizma tu ne postoji, jer pogrešnih odluka gotovo da nema.

Od rehabilitacije Draže, televiziju sam protekle nedelje gledao drugačijim očima. U Skupštini sedi velika i nadmoćna većina – SNS poslanika. E, al da je pobedio Tadić, ili da je Ivica prešao na drugu stranu, ko zna kako bi izgledala Skupština danas. Ekonomija bi verovatno izgledala slično, međunarodni položaj takođe, ali eto – ispalo je ovako!

Zar svako obraćanje političara iz vladajućih struktura ne počinje retorički, vitruelnim tokom istorije. Danas sam u Skupštini čuo priču o JAT-u, odnosno Etihadu, da je kojim slučajem DS još uvek na vlasti. Katastrofa, šta da vam kažem.

Sreća pa pretrajasmo!

U toj istoj Skupštini su na balkonu ojađene štediše apelovale da država pomogne u reprogramu kredita u "švajcarcima". Koliko li su samo puta ti ljudi svoj kredit preračunavali u evre?

U međuvremenu su bankama platili boga oca i dužni su više nego na početku otplate. Pa, dajte tim ljudima nekakvu rehabilitaciju, oni su mi nekako preči od novog rata partizana i četnika.

Pre 20 godina nastala je knjiga, pa zatim i kultni dokumentarni film Vidimo se u čitulji. Koliko se tek u ovoj branši primenjuje logika virtuelnih ishoda, evo dokaza: Luka Bojović je oslobođen, kao i još neki članovi Zemunskog klana.

Vojislav Tufegčić, autor knjige, rekao je da danas nismo mnogo odmakli od tih devedesetih. Sve je nepromenjeno osim šuškavih trenerki i brzih patika. Ali da je Arkan ostao živ, eee, druge bi tice danas pevale!

U sportu je kombinatorika tek popularna. Da Bajern nije imao onolike povrede, ko zna kako bi izgledalo Finale Lige šampiona? A kako bi izgledala ona istorijska utakmica na Maksimiru da je neko dao go u prvom minutu, ili još bolje dva gola. Da je Boban bio povređen, pa nije degažirao pandura, da je bio drugi sudija, ili da je utakmica odigrana bez publike?

Na kraju, logično je da se zapitamo kakvu korist možemo imati od ovog predviđanja unazad. Čini mi se, nikakvu, osim alibija za sopstvene zablude i vežbanje naknadne pameti. Prava reforma duha u Srbiji značila bi angažovanje istog kapaciteta imaginacije, ali za predviđanje mogućih scenarija u budućnosti.

Sa mnogo većom pažnjom bih voleo da pročitam vizije budućnosti Srbije, ma kako apokaliptične bile. Pitam se, ko se u Srbiji, osim vidovnjaka, bavi političkom futuristikom?