Gradonačelnik Novog Sada i potpredsednik Srpske napredne stranke Miloš Vučević rekao je nedavno da su blokade puteva zbog donošenja nekih spornih zakona "čist fašizam.“

Ne znam šta bi po njemu bio "prljav fašizam“, ali ja se sećam toga, na šta visoki funkcioner aludira. Lično sam doživeo Aušvic i Buhenvald i sa indignacijom odbijam da se bilo ko olako poigrava sa tako ozbiljnom pojavom.

Fašizam je ideologija koju je osnovao Benito Musolini. Napisao je o njoj nekoliko knjiga, objasnio šta pod tim podrazumeva. Može da se sažme u ideju ukidanja svake individualnosti u politici i stvaranja staleške države.

O blokadama ulica nezadovoljnika kod nas mogu da se izreknu kritičke reči, jer se kao koletaralna šteta javljaju neprijatnosti za građane koji su se nekuda uputili i neko vreme ne mogu da prođu, ali baš nikakvih elemenata fašizma u tim bunama nema. Naći ćemo ih, međutim, na suprotstavljenoj strani.

Kada se u Nemačkoj osnovala Nacionalnosocijalistička nemačka radnička partija pod vođstvom Adolfa Hitlera, dvojica vođa, Italijan i Nemac, smatrali su se konkurentima, ali su se relativno brzo pomirili shvativši da zajedno više mogu da postignu. U svetu se uvrežilo mišljenje da se fašističkim nazivaju partije i pokreti koji imaju jednog vođu, koji isključivo svoje sunarodnike smatraju punopravnim građanima i žele da osvoje što veću teritoriju za svoju državu. Princip vođe se proteže na sve institucije države i društva.

Uprkos tome što neke od tih ideja otkrivamo i u politici SNS-a i Aleksandra Vučića, ja srpsku vlast nikada ne bih nazvao fašističkom. Ali kod nje i njenih sledbenika prepoznajem neke karakteristike koje podsećaju na Hitlerovu partiju.

U toku borbe za vlast, a protiv slabašne Vajmarske Republike, Hitler je za svoju ličnu zaštitu i zarad razbijanja svih pokreta koji su se bunili protiv njegovog uspona, osnovao paravojnu batinašku organizaciju zvanu SA (Sturmabteilung), neku vrstu jurišnog partijskog odreda. Ona se protiv neistomišljenika borila motkama, sekirama, ali i vatrenim oružjem. Redovna policija se nije mešala, stajala je po strani kada je dolazilo do uličnih borbi između SA i komunista.

Kada su najzad 1933. nacisti osvojili  vlast ta je organizacija ozvaničena. Herman Gering ju je kao pruski ministar unutrašnjih poslova unapredio u "pomoćnu policiju“. Pošto se isuviše osilila, a došlo je do surevnjivosti između pojedinih visokih saradnika firera, Hitler je odabrao koju će stranu podržati, naredio je ubijanje njenih vođa. Više je polagao na vojsku, a jednu dotle manju grupu zvanu SS učinio najmoćnijom organizacijom, jačom od policije, vojske, pa čak i širokih krugova sopstvene partije.

Očigledna je sličnosti sa batinaškim grupama koje periodično stupaju na scenu u Srbiji, a koje podsećaju na paravojne organizacije pod komandom režima. Međutim, ima i bitnih razlika. Između protivnika nacista na čelu sa komunistima i SA dolazilo je do ozbiljnih uličnih borbi sa brojnim mrtvima, a pripadnici SA i SS nikada nisu krili svoja lica pod maskama. Naprotiv, ponosno su pokazivali ko su i govorili šta žele da postignu. Hteli su da Nemačka imperija zaživi hiljadu godina.

Ništa u Evropi posle Drugog svetskog rata ne može da konkuriše italijanskom fašizmu i nemačkom nacizmu. Ali kod nekoga ko se seća tih vremena jurišni, partijski odredi pod okriljem i zaštitom vlasti, sa maskama ili fantomkama na glavi i motkama i čekićima u ruci izazivaju veliku nelagodu.

Uspostavljen je režim kuđenja i zastrašivanja svih onih, koji u deklarativno demokratskoj Srbiji javno negoduju protiv vođe "srpskog sveta“ i njegovih sledbenika. Mislim da se svesno izaziva osećaj da se neće prezati od toga da neki batiniši po potrebi mogu nekažnjeno protiv "narodnih neprijatelja i stranih plaćenka“, a u ime naroda, da sprovode neku partijsku pravdu. Teren za to je pripremljen.