Možda vam poema Tomasa Sternsa Eliota The Waste Land nije poznata, a možda vam se ne sviđa ako jeste, ali ona u svakom slučaju poznaje vas, piše Entoni Lejn u najnovijem broju magazina “Njujorker”. Tome je tako, veli, zato što Eliot ima dar da zvuči novije od novog, mada je posredi delo koje je prvi put štampano pre ravno jedan vek. Ako je za Lejna najočigledniji savremeni Eliotov baštinik njegov kolega nobelovac Dilan, nije zgoreg prisetiti se kako je upliv tog teksta na svetsku poeziju u proteklih sto godina prosto nemerljiv: od Južne Amerike, gde je Eliot za Borhesa i Oktavija Paza bio il miglior fabbro, preko Rusije, gde je bio veoma važan intertekstualni sagovornik Ahmatove i Brodskog; Italije i Nemačke, gde su ga kreativno prisvajali Montale i Margerita Gvidači, odnosno Celan i Ingeborg Bahman, pa do Bengala, gde ga je prevodio Tagor, dok se u Japanu čak razvio čitav pesnički pokret puste zemlje. Svakako, nimalo neobično za tekst koji se istorijski prostire od starodrevne Indije do dvadesetog veka, a prostorno od istoka do zapada. Ne čudi ni što je jedinstvenom mešavinom religijskih, filozofskih i antropoloških referenci, muzičke i literarne da i ne pominjemo, trajno obeležio književnost i umetnost uopšte. A najmanje pak to da je Eliotov primer neretko bivao izopačen do neraspoznatljivosti, pa i pretvaran u vlastitu suprotnost.

Protivstavljajući ono što je Eliot odista proklamovao i praktikovao od onoga što, sve pozivajući se na njega, ištu nosioci “tradiciotropnog koncepta”, Davičo pisaše da je posredi model kojem je suštastveno da zahteva “ponovno pisanje, sa svakim većim umetničkim imenom, na sasvim nov način, prestrojene istorije umetnosti”. Što je, evidentno, direktno protiv shvatanja svih onih koji se “drže kao pijani plota samo jednosmernog determiniranja sadašnjosti prošlim (ali ne i politički i ideološki prošlog – davnoprošlim), slepi za živa međudejstva između onog što nastaje i onog što je prošlost tog nastajućeg, toliko različitog od prošastog da mora da izmeni predstavu koju imamo o mrtvome i davno mrtvome i ostalom što je minulo, kako bismo omogućili sebi da otkrijemo one dotle skrivene korenske impulse iz kojih je novo, s nama i u nama, moglo da zagrgolji suštinski neslično i drukčije od svega što je nekad bilo”. Ali, pogrešno je shvatanje preduslov svakog remek-dela, naročito onog kojem je ono središnja (ako već ne i jedina) tema.

Rečenim stoletnim povodom nedavno je objavljen i novi prevod Puste zemlje sa beleškama i pogovorom Leona Kojena. Ovde, razume se, nije mesto da se iznosi ocena prevoda, koja može da bude relevantno data jedino uzevši u obzir tri prethodna pokušaja – Antuna Šoljana i Ivana Slamniga (1954), Jovana Hristića (1961) i Ivana V. Lalića (1978) – ali jeste prilika da se ukaže na važnost opravdano veoma opširnog i, koliko je to uopšte mogućno, iscrpnog propratnog interpretativnog eseja iz pera prevodioca. U njemu se, naime, ubedljivo dokazuje da pitanje kako čitati Eliotov spev nije stvar upliva istorijskih ili ma kakvih drugih okolnosti, nego da tekst čitaoce svojom strukturom neprestano uporno vraća na njega, sve čineći ih time jedinim stvarnim protagonistima pesme. Pokazujući da “unutar Eliotove poeme višestruka aluzivnost i žanrovska neodređenost funkcionišu na komplementaran način”, Kojen ta dva tradicionalno glavna kamena spoticanja u razumevanju uzima, naprotiv, kao podsticaje za čitanje koje je usredsređeno na paralelizme i kontraste i prati kako se ostvaruju u većim celinama i zasebnim segmentima. To ga dovodi do ključnog zaključka da je “Eliotov tip kompozicije daleko više muzički nego logički: veće celine povezuju se tematskim paralelizmima i kontrastima, zasebni segmenti unutar njih delom na isti taj način, a delom smišljenim variranjem tona”. Upravo je odsudna uloga muzičke organizacije uopšte, a variranja tona napose, ono što omogućava da se pesma prevashodno bavi “traganjem za smislom koji se opire svođenju na bilo kakvu apstraktnu – religioznu ili filozofsku – ideju”, jer naprosto ništa u pesničkom tekstu – ni zvuk reči, ni upućivanje na druga dela – “za Eliota nije dekorativni dodatak”. Sve je maksimalno funkcionalno: “Ako se izbegavanjem žanra postiže da na opštem planu ništa ne konkuriše tematskim paralelizmima i kontrastima, korišćenjem aluzija i doslovnih citata takvi paralelizmi i kontrasti se direktno uvode ili posredno učvršćuju”.

Učini li se kome da sve to nije doli vizantijsko palamuđenje ili aleksandrijsko cepidlačenje, podsetimo da je svoje čuveno predavanje o funkciji jezika u psihoanalizi Lakan strukturisao po modelu Puste zemlje i zaključio ga i za Eliota ključnom epizodom iz Upanišada u kojoj reč boga groma menja značenje ovisno o tome ko je slušalac, ali ih on sve prihvata: svako je tumačenje tačno relativno, nijedno apsolutno. Nelagoda usled nedostatka nedvosmislenog odgovora hermeneutički je povezana s interpretativnom slobodom koju omogućava višesmislenost, pa osmišljavanje celine dijalektikom uvida i slepila osnovni je zadatak ne samo čitanja poezije, nego i svakog razumevanja.