Sigurno ste još tokom devedesetih mnogo puta čuli ono vajkanje: "ma, ko uopšte glasa za ove? Ja ne poznajem nikoga ko glasa za njih, nemoguće je da dobijaju toliko glasova?!" Ovi su, dakako, bili socijalisti i radikali. I tu se ni do danas nije promenilo ništa. Ipak, čuđenju nije bilo i nema mesta, te je njegov pravi izvor mogao biti jedino u svojevrsnom (samo)zavaravanju, u kojem je bilo od svega pomalo – od svojevrsne sociokulturne izolovanosti, preko nerazumevanja šire okoline, pa do, bogme, čistog snobizma. Naime, fakat je da (gotovo) svako od nas i te kako poznaje nekoga ko je bio, neretko i ostao, glasač "snaga mraka"… Ovo se možda (vrlo možda) ne odnosi na one koji su bar dve-tri generacije unazad potomci intelektualaca sa Vračarskog brda i najbliže (ali najbliže) okoline, ili isto takvih kojima na rodnim kućama hladovinu pravi toranj novosadske Gradske kuće ili Katedrale – ali bojim se da je to prilično zanemarljiv procenat Srbalja. Nama ostalima ne treba verovati ako kažemo nešto takvo: naprotiv, dovoljno je da prošaramo po užoj, ili barem široj familiji, pa da se bez problema poprisetimo onolikih srodnika – o komšilucima, kumlucima i ostalome da i ne govorimo – koji su nosali Miloševićevu sliku u novčaniku, ili se kleli u Vojvodu od Opštenarodne odbrane i društvene samozaštite. Ja, štaviše, dobro poznajem i jednu koja je pred slikom Milošević Slobodana zapadala u neku vrstu jedva prikrivene erotske pomame! Šta ćeš, duboke su i zapretane tajne ljudske seksualnosti.

S time sam, dakle, uvek bio načisto: vrlo dobro i intimno sam poznavao onu i onakvu Srbiju koja je veselo hrlila u sopstvenu propast, s pesmom na usnama. To za mene nisu bila nekakva egzotična bića, kao (navodno) za ponekog abonenta "kruga dvojke". Nemojte misliti da mi je zbog toga bilo lakše; ma kakvi, to je samo uvećavalo moje očajanje i frustraciju. Ima li, uostalom, ičega težeg od toga kad gledaš kako bliski i dragi ljudi u višegodišnjem kontinuitetu prave budale od sebe – jer socio-kulturno-psihološki nisu u stanju da razumeju o čemu se radi, tj. šta je to što j… naše kokoške – i još kolateralno ojađuju i tebe, sve želeći ti dobro?! To je bila ta tužna priča o intimnoj i dragoj, a tako temeljno zarozanoj i zapuštenoj Srbiji, zemlji koja već dve decenije izvršava samoubistvo na rate, i čijem se samomrcvarenju ne nazire kraj (ali mu se sluti ishod).

Ono što mi je bilo mnogo misterioznije je nešto drugo: kako se, zaboga, oseća politički akter za kojeg mahom glasaju oni koji manje znaju i manje razumeju? Kako je to biti onaj koji uvek pobeđuje među najmanje prosvećenima, a čiji glasački procenti rapidno opadaju u obrazovanijim (pa ‘ajde, i urbanijim) slojevima stanovništva? Mislim, za mene bi to bilo prilično obespokojavajuće; da li to znači da je problem u meni, da sam žrtva sopstvenog, možda nedovoljno osvešćenog elitizma? Možda. Ali, malko teže. "Elitizmu", uostalom, možeš pronaći hiljadu mana, ali nije on uništitelj ove zemlje: sve što je Srbija sebi (i drugima) nažao učinila u ovih dve decenije, učinila je pod prevlašću populizma, pod dominacijom krvavih demagoga koji su se udvarali "narodnim masama", znalački podilazeći lenjosti ljudskog uma, koji se lako začauri u kobnoj skučenosti, ako ga ništa u svetu koji ga okružuje ne podstiče na širenje i promenu. Prostaštvo, ne zaboravimo, nije ničija urođena osobina: ono se stiče. Kako? Tako što se odrasta u okruženju koje permanentno povlađuje najgorim ljudskim slabostima, od moralnih do intelektualnih.

U javnosti se tu i tamo pokuša zapatiti poneki slabašni proplamsaj odavno neophodne diskusije na ovu temu, obično kada neki od veoma retkih "javnih" intelektualaca koji eksplicitno politički podržavaju one-za-koje-ne-znamo-ko-za-njih-glasa optuži svoje oponente za neki strašan "elitistički" greh; evo, recimo, Mario Kalik, profesor filozofije i javni ljubitelj Miloševića i ekipe, optužuje u Politici (29. 1. 2008) dobar deo ovdašnjih proliberalnih elita za "sociokulturni rasizam" prema glasačima "starog režima", a to će reći pre svega prema "starima, neobrazovanima i ruralnima", koji da su iz njihove perspektive nešto kao "niža rasa" koju bi bilo najbolje nekako onemogućiti da glasa…

Glavnina Kalikovog teksta, nažalost, spada u domen fantazije, ali svejedno može poslužiti kao povod za razmatranje nekih "osetljivih" stvari. Razume se da niko ozbiljan ne dovodi u pitanje opšte glasačko pravo, i načelo da prosta matematička većina, na koncu, presudno oblikuje izgled jednog društva. Ne postoji način da se vlada u ime manjine, a da to ne bude neka forma diktature ili "vanrednog stanja". Ovo, međutim, ne znači da se ne može vladati diktatorski i u ime većine: dovoljno je da većina izabere baš to (mada možda i nesvesna konsekvenci). Treba li da navodim primere, istorijske i recentne? Ključno je pitanje, dakle, ima li u jednom društvu većine koja će podržati demokratske vrednosti, ili je nema? Tamo gde je odgovor potvrdan, vidite prosperitet. Tamo gde je negativan, vidite haos, bedu, truljenje, etničke i verske ratove etc. E, zato je – a ne zarad nekog snoberaja, kojeg nije da nema – uvek bolje i korisnije da društvo vode oni koje su izabrali pretežno oni prosvećeniji, "pismeniji", oni temeljnijih znanja i širih vidika. To je naprosto provereno zdravije za sve, čak i za one koji glasaju drugačije. Drugim rečima: neistina je da u demokratiji svaki glas jednako vredi – ne, u demokratiji se samo svaki glas jednako broji!

* * *

Prvi tekst serijala Nuspojave objavljen je u Vremenu br. 380, od 31. januara 1998. Ovaj koji čitate je 444. (!) po redu (ako se nisam negde zabroj’o). Ako je vama bilo bar upola tako teško sa mnom kao meni s mojim "likovima", čestitam vam na izdržljivosti! Nastojaću da se ne popravim ni u narednih deset godina (koje će možda i doći, i proći).