Rangiranje narodnih očekivanja: Skok na treće mesto

Evropska štampa i evropske kancelarije priznaju napokon da u Srbiji "pitanje Kosova preovladava". Evropska administracija priznaje sada nešto od čega je dugo okretala glavu, tvrdeći da pitanje Kosova nije srpski prioritet. Početkom godine tu tezu mi je u Briselu objašnjavala Doris Pak, uticajna evropska parlamentarka, konsultovana pri svakoj odluci o balkanskim pitanjima, navodeći čak i neka istraživanja u kojima je Kosovo bilo rangirano jako nisko na listi prioriteta srpskog društva. Ne znam koliko je ozbiljno shvatila moje upozorenje da su Srbi, u tom smislu, već u Evropi, i da je sasvim logično da im, kao i prosečnom Nemcu, na prvom mestu bude zdravlje, na drugom novac, na trećem obrazovanje dece… ali, da to što je tema Kosova tek peta ili šesta na rang-listi ličnog interesovanja nikako ne znači da su oko toga ravnodušni i politički popustljivi, odnosno da je to jedna od onih tema koje koče društvo i savršena je za svaku vrstu političke manipulacije.

Vidim sad da se domaći istraživači slažu oko toga da se Kosovo na tabeli prioriteta sve više rangira. Došlo je do trećeg mesta na tabeli. A idu izbori i ide konačno rešenje statusa Kosova, pa se očekuje proboj ka vrhu. Usudio bih se da kažem da sad i evropski zvaničnici osećaju težinu te teme, tim pre što bi oni nadgledali sprovođenje nekakvog budućeg statusa Kosova, i to svojim ljudima o svom trošku. Ima nekog cinizma u tome što su sad malo i Evropljani "srbnuli" pa kao što se mi pravimo važni da nas neko nešto o tome pita i oni se staraju da prekompozicija Balkana na ispadne baš ekskluzivno američki posao, a posebno se staraju da ih ovi događaji na periferiji kontinenta ne posvađaju.

A nas sigurno hoće, odnosno posvađaće ostatak koji se oko toga još nije posvađao.

Istraživači još tvrde da opada procenat evroentuzijazma, a sigurno bi propao referendum oko atlantskih integracija – eufemističkog naziva za pristupanje strukturama NATO-a. Zaključak bi mogao biti konsekventan – na predstojećim izborima za predsednika Srbije verovatno će pobediti kandidat radikala – Tomislav Nikolić.

Dva bloka: Ni pedalj zemlje za dribling

Ako se to dogodi, a šanse su mu znatno veće nego 2004. godine, za to neće biti kriv Vojislav Koštunica, Čedomir Jovanović, pa ni Boris Tadić. Onih dvesta i nešto hiljada glasova s kolikom razlikom je prošli put Tadić u drugom krugu pobedio Nikolića, izgubiće se u apstinecijalnom amoku, zimi narodnog nezadovoljstva zbog gubitka Kosova, iako bi, pojedinačno, svako od nas, ili barem ogromna većina, više voleo da bude zdrav, bogat i mlad, nego da Prištinu kaznimo suštinskom autonomijom.

Neću više o izborima, jer na stranicama koje slede i u nedeljama koje slede biće mnogo reči o tome. Ali, o motivima da više volimo Evropu od Kosova treba raspravljati nezavisno od ovog izbornog ciklusa, jer je to, simbolički, vododelnica između dva velika bloka srpskih partija, blokova koji se već naslućuju i između kojih, uskoro, neće biti ni pedlja zemlje gde bi Koštunica mogao da dribla partnere, protivnike, pa, ponekad, i samog sebe.

Verovatno Evropa ne zna šta da radi s nama, kao što i mi ne znamo, najčešće, šta da radimo sa sobom. Iz nepravnog rešenja kosovskog statusa proizaći će faktička podela Kosova i gledaćemo se preko nišana kod ibarskih mostova s onima koji nam nude da nas integrišu. Logična je pretpostavka da će relativno visok procenat optiranja ka evropskim integracijama opadati ovim susretom na "vatrenoj liniji", što ne znači da neće rasti privrženost evropskim vrednostima i, posebno, parama, ali će opadati entuzijazam ka formalnim savezima, osim ako nije reč o pesmi Evrovizije. Ne bih da budem grub, ali bio bi to osećaj, kod većine, kao da smo ukrcani u evropski voz, ali u – stočni vagon.

Pravna akrobacija: Rezervoar izbegnutog poraza

Uloga autsajdera ne prihvata se lako, a pristupanje Evropskoj uniji već je, na emotivnom i psihološkom planu, otežano, i kad se odbace sve formalne prepreke, činjenicom da svako uočava razliku između novih i starih, velikih i malih, zapadnih i istočnih, razliku koja je formirana i u bloku zemalja dovoljno pristojnih da budu već formalizovane kao deo velike evropske porodice, dok bi preostali bili, tako izgleda iz ove perspektive, neka treća liga.

U dobrom delu srpske javnosti nuđenje pristupnice doživljava se kao neko ponižavanje a to ne olakšava posao Borisu Tadiću. On ima gotovo neverovatan zadatak: da pobedi na izborima nudeći Srbiji evropsku perspektivu, kad se, preko Kosova, gubi srpska politička i nacionalna perspektiva, ma koliko se slagali oko toga da ona dobrim delom počiva na jednoj nacionalnoj mitomaniji koja ometa trezvenost u zaključivanju, a povećava dioptriju naočara kroz koje sagledavamo sebe u svetu, pa nekako izgledamo veći nego što jesmo.

Tadić, dakle, ne treba samo da pobedi Nikolića, što je već dovoljno teško, nego treba u nama da probudi jednu vrstu evropske trezvenosti i pragmatičnosti, što je gotovo nemoguća misija, ali ne i potpuno nemoguća.

Šansa da Tadić uspe leži u banalnoj slabosti projekta kojim se Srbiji oduzima Kosovo. Biće to na način koji je pre svega pravna akrobacija, neka cirkuska veština, i samim tim bez utemeljenja u boljim međunarodnim običajima. To će, s jedne strane, omogućiti srpskim političkim autoritetima da do neba kukaju kako je reč o nepravdi, a Tadić tu neće biti izuzetak. To će biti podloga večnog nepriznavanja kosovske novotvorevine, a, s druge strane, niko iz međunarodne zajednice neće dugi niz izbornih ciklusa čačkati pitanje teritorijalne celovitosti Kosova, tako da će ono faktički biti podeljeno i simbolički neće biti izgubljeno za Srbe.

Možda je to apsurd, ali Tadićeve šanse su veće ukoliko mu retorika kampanje bude sličnija Nikolićevoj i ne bude često pominjao Evropu.