Kako se Vuk Jeremić radovao: Imamo li prava na osmeh

Najnamrgođeniji mrgudi, tumači svakolike srpske zbilje i srpskih neozbiljnosti, zameraju Vuku Jeremiću, ministru spoljnih poslova Srbije, što se onako, da kažem dečački, radovao povoljnom ishodu glasanja na sednici Generalne skupštine Ujedinjenih nacija kojim je odlučeno da se od Međunarodnog suda pravde traži mišljenje o pravnoj utemeljenosti kosovske nezavisnosti. Odmah da kažem da je Jeremićev trijumfalizam, izražen visoko podignutim rukama i još širim osmehom, meni bio simpatičan.

Možda je Jeremić to doživeo kao lični uspeh, možda je u pitanju katarzični trenutak posle višemesečne napetosti u borbi za jedan koncept koji je, gotovo podjednako, bio osporavan spolja i iznutra, možda je to ličilo na dernek učesnika Sabora u Guči, možda to, ni izdaleka, nije ličilo na ono čuveno Hruščovljevo lupanje cipelom u istoj njujorškoj sali gde je Jeremić odbio da diplomatski hladno i suzdržano primi blagovest sa semafora, možda tu sliku razdraganosti nije video niko osim konzumenata domaćih medija, možda sve to, ispostaviće se na tužnom kraju priče, ne vredi pišljiva boba, ali ostaje činjenica da je Srbija, nakon decenija gubitničke izolovanosti i samoubilačke samoizolovanosti, pobedila na nekakvom glasanju i to, ruku na srce, ubedljivo.

Detalje o tome, kao i reakcije na detalje, čitalac će pronaći u tekstovima koji slede na narednim stranicama ovog broja "Vremena". Činjenicu o tome da je većina sveta podržala nešto što je Srbija predložila, makar predlog bio opšte mesto do one mere kada je teže predlog odbiti nego ga prihvatiti, ne bi smelo da umanji ni crnogorsko, milođukanovićko, ekspresno priznavanje Kosova, što je sat nakon objave vesti euforični slavljenik prve srpske diplomatske pobede od 1945. naovamo okarakterisao kao zabijanje "noža u leđa".

Milo Đukanović, čovek koji već 20 godina balansira, uspešno, na Žutoj gredi, najbolje zna čije je sečivo bilo pod njegovim grlom. Dan pre priznavanja Kosova za suseda, njegovi su glasali u Ujedinjenim nacijama za srpski predlog. U paketu s Makedonijom, koja je barem bila uzdržana na glasanju o srpskoj rezoluciji, istog dana s par sati proceduralne razlike, zatvoren je važan simbolički krug: sve države bivše Jugoslavije priznale su Kosovo, izuzev Bosne, koja, inače, ima probleme i sa sopstvenim samopriznanjem i, otvoreno rečeno, ustavno je neodgovorna i samim tim nepodložna pritisku čija snaga obično počiva na moći da se piše jednoj adresi i da se okrene jedan broj telefona.

Tamjan i suzavac: Protiv čega se demonstrira u Crnoj Gori

U Crnoj Gori izbile su demonstracije koje se ne naziru kao autentičan otpor jednom poprilično ličnom režimu. Dokle god su one bazirane na mitskoj ideji o srpstvu, izdaji i bratstvu, guslarskom opevanju čojstva i junaštva, a rezak miris tamjana bude suzbijan smradom suzavca, za Đukanovića će to biti tek "trn u peti", a daleko je to, u smislu povreda, od noža u leđima. U Briselu već kruži šaljiva anegdota da je Crna Gora najbliža Evropskoj uniji jer je koruptivno neporočna i takva će ostati dok su "nož i pogača" u istoj ruci. Evropske birokrate znaju s kim imaju posla i zašto se u Crnoj Gori ne otvaraju pitanja koja zatvaraju i vrata onih koji su već pristupili evropskom klubu.

Naime, koncentracija para i moći sve je veća u sve manjem broju ruku a najnovija volšebno istaknuta poternica za švercerima duvana, dan-dva uoči "racionalne odluke" crnogorske vlade o priznavanju Kosova predstavlja u stvari obelodanjivanje spiska članova upravnog odbora države – preduzeća koje je zainteresovano za svoje akcije. Đukanovića štiti imunitet, ali sve druge štiti samo Đukanović, dok predsedava firmi, i iz te vrste simbioze, da su jedni bez drugih ništa, rođena je "racionalnost" koja bruka zdrav razum. Malo ko bi, naime, Crnoj Gori zamerio u tolikoj meri da je pre glasanja u Ujedinjenim nacijama priznala Kosovo, a sada ih niko neće oprati od optužbe za klijentelistički odnos prema Vašingtonu i delu saveznika ove sile, kad od jutra do povečerja donesu dve odluke – da glasaju za ono čemu se Jeremić radovao i da ga posle toliko rastuže.

Žirafa i voz: Sto dana je prošlo, šta će, bre, biti sutra

Ova "senka na plućima", da ostanemo nekako u dijagnostičkom stilu prikazivanja ovonedeljnih zbivanja, pojavila se u jeku proslave, obeležavanja, ili šta već, prvih sto dana vlade Mirka Cvetkovića. Ovaj je sopstvenoj vladi dao čistu "peticu", ali je bilo očigledno da se šalio. Aleksandar Vulin, testamentarni naslednik izumrlog JUL-a i neumrle ideje komunizma, u nekakvoj novinskoj anketi, toj istoj vladi dao je "nulu" i očigledno je da se nije šalio. Istina je, kako obično biva, negde na sredini.

Prvih sto dana vlade, kao oni mačići iz poslovice, mogu u vodu da se bace.

U tih sto dana svet se toliko promenio da se niko ne pita šta je bilo u prethodnih sto dana, već se pita šta će biti – sutra.

I o tome će sa naći ponešto u ovom broju "Vremena", ali ovde valja istaći još jedan usud srpske politike. Dok smo bili protiv celog sveta, a i on protiv nas, bilo je prosperiteta, jevtinih kredita, investicione gladi, osvajanja novih tržišta, a sada kada bi nekako da se pomirimo sa svetom i kad, na kraju, pobedimo na nekom glasanju, sve je obrnuto. Kriza drma tržišta, novac je sve skuplji, investitori uzdržaniji…

To će biti glavni izazov za vladu. Održati makroekonomsku stabilnost i obezbediti razvojnu komponentu vredno je Nobelove nagrade, a, ruku na srce, niko mi od onih što o tome brinu ne liči na nobelovca. Ova vlada koja je dunula u sto svećica na torti od dve tanke kore ima "kamen u bubregu", a poznato je da to izaziva nesnosne bolove. Pun sam razumevanja. Oni su u poziciji koju pominje mađarska poslovica, a i ja sam je barem jednom pomenuo – evo ti ništa i drži ga dobro.

Još su, pritisnuti koalicionim kompromisima, napravili troškadžijski rebalans budžeta za ovu godinu, a nemaju snage da to zaustave. Pitanje je, koje sam takođe postavio, da li su sile koje su ih spojile u koaliciji jače od interesa da se zadrže na vlasti i mogu li, sada i odmah, simbolički, da odustanu od kupovine one mitske žirafe za jagodinski zoološki vrt, mada, lično, ne mislim da je to promašena investicija.

Premijer koji je sebe častio "peticom" objašnjavao je pre neki dan da je to s javnom potrošnjom kao kočenje voza. Ne ide odjednom. Dug je zaustavni trag. Sila inercije je jaka.