Bože blagi, šta se sve nije desilo za nedelju dana, pa neka bude i za dve! Ni biblijskih sedam plodnih i sedam sušnih godina nisu bile baš sve onako lepo razvrstane i nisu bile sve onako izrazite kao što su shodno faraonovom snu sa sedam debelih i sedam mršavih krava morale biti: neke od debelih godina i nisu bile baš toliko berićetne; u nekim pak godinama koje su knjižene kao mršave letina uopšte nije bila tako tanka, pojedine bismo godine iz jedne sedmoljetke mogli komotno zameniti godinama iz one druge, pa ipak, faraonov san i Josifovo tumačenje bili su obrazac u koji su stvarnost i istina imali da se uklope kako znaju i umeju. Prvih sedam godina bile su kao u bukvaru, jedni žito kose, drugi u isto vreme beru vinograd, dobro, kukuruza baš nije bilo, treći gologlavi seju proso, jer će narednih sedam godina biti suša i nerodica…

Tako je i za ovu priliku lepše sve naše sugrađane, našu braću u Hristu i naše što izabrane što imenovane predstavnike o čijem smo se jadu zabavili smestiti u jednu nedelju za koju već imamo ime: strasna sedmica. U crkvenom kalendaru ona znači bez sumnje nešto drugo, u novinarskom obuhvatiće evo šta: jedan šamar, dva bubotka na razmeđi plemenite veštine i prostodušnog hvatanja za gušu, pa sedam hiljada evra koji su potresli svet, ovaj naš, iste nedelje palo je i izricanje presude sekretarici i vozaču, kao da su Boni i Klajd, pa se glavni poverenik Svete matere za Svetu zemlju našao u nemilosti…

&

U Srbiji je neravnopravnost urođena. Novčana nagrada porodilji koja prva, po gregorijanskome doduše kalendaru, donese na svet bebu razvila je među pretendentkinjama takmičarski duh, u bitku za titulu uključili su se i ginekolozi te su neki porođaji do kojih bi došlo tek posle pola jedan obavljeni tačno u ponoć, carski rez je dušu dao da novi pripadnici čovečanstva stignu u željeni čas, te je darodavac pribegao amandmanu: u trku za novogodišnju nagradu ulaze samo bebe rođene bez carskog reza. Koliko neravnopravnosti tu imamo? Novorođenče koje tačno u ponoć i bez ikakve nameštaljke, neophodnim dakle carskim rezom, dođe na svet neće dobiti nagradu, a dobiće je beba koja je bez carskog reza rođena čitavih pet minuta docnije! Drugo, ili prvo, kad bi se novogodišnje bebe i dovele u ravnopravan položaj, šta ćemo sa decom prvorođenom po julijanskom kalendaru, da i ne pominjem porod u čijim će krštenicama biti upisani obični radni dani!

Neravnopravnost koja kači naše najmlađe obuhvata naravno i odrasle: kad ministar ošamari novinara on se izvini (mogao bi i novinar da se izvini: ministar ne prilepljuje šamare levo i desno tek tako nego je nečim bio potaknut), kad građanin udari poslanika izvinjenju nema mesta, nasilnik odlazi u pritvor…

U neravnopravan položaj dovedosmo i Zoricu Tomić, ambasadorku u Parizu, jer smo mislili da su kirije kao u Beogradu. Naspram koga je sve građanka Tomić diskriminisana? Pa naspram drugih državnih izaslanika o čijem onostranom životu ne znamo ništa! Gde nam je spisak rezidencija koje Srbija zakupljuje na svim meridijanima!? Koliko plaćaju druge države kojima isto ne cvetaju ruže? Dalje. I kad bi se nedvojbeno ispostavilo da je nužni smeštaj u Parizu skuplji od najskuplje rezidencije plaćene iz našeg budžeta, opet nije u redu da se protiv rekorderke, koja svog dometa nije možda bila ni svesna, u matici digne kuka i motika, jer je nemoguće da zakup bude istovetan u toliko različitim diplomatskim središtima – da nije najskuplja Zoricina rezidencija bila bi najskuplja neka druga! Kakva se još nepravda nanosi ambasadorki? Mi zamišljamo kako lično Nj. ekselencija roze markerom zaokružuje samo oglase gde je kirija iznad pet hiljada evra, šta ako je neko iz MIP-a našao i najmio stan a gospođu Tomić stavio pred svršen čin! Zar neki funkcioner koga vidimo u audiju 8 (ne vidimo ga zbog zatamnjenih stakala, ali unutra je taj) luta po placevima i sajmovima da bi pokazao prstom na taj i taj auto, ili isto kao i ambasadorka prigrli bez roptanja ono što mu je priroda dodelila?! Gde smo još naspram ambasadorke ogrešili dušu? Od nje očekujemo nešto što većina od nas ruku na srce ne bi uradila – kad su joj pokazali vilu trebalo je da kaže: "Ljudi, ovo mora da je skupo kao đavo! Ili mi nađite nešto jeftinije, zabačenije, sa manje kvadrata i bez grejanja, ili ja odoh u Beograd!" U zakupljivanju vila za naše diplomate mi kao i ma koji drugi siromah dajemo sve od sebe da goste zadivimo baš onim što nam ne priliči, da, na radiju čujem glas Jovana Ćirilova, ne bi se, reče, izjašnjavao o toj kiriji, ljudi iz pozorišta su skromniji, dočim država hoće vazda nešto pomezno, docnije pročitam da je g. Ćirilov vršilac dužnosti nekog nacionalnog saveta za saradnju sa UNESCO, u kojem slučaju je imao pravo, dužnost i čast da kaže koju i o ceni. Zato se predsedniku Tadiću kao pravom starosti oteo uzdah: "Ljudi – skupo je". Slučaj je i samog predsednika doveo u neravnopravan položaj, jer je u pitanju njegova štićenica: o državnom izdatku za nekoga koga nije lično on imenovao mogao bi g. predsednik, ravnopravno sa g. Ćirilovim, da izjavi: "Ja kao predsednik neću da se udubljujem u takve podrobnosti".

Kod preduzimača Artemija najviše mi se sviđa što hram koji je izgradila nelojalna konkurencija nije hteo da osvešta, vlasnik "Rada Neimara" je nelojalnom konkurentu uskratio nostrifikaciju, zašto nelojalnom pa nelojalnom? Pa zato što se potonji bavi samo zidanjem, a sluga Božiji prima pomoć i za siročad, i za obnovu fresaka, i za otpor lažnoj državi Kosovu…