Danica Vučenić napustila je ne samo svoju "firmu" (Radio televiziju Vojvodine), nego i novinarstvo "kao takvo". Tim je povodom u javnost ispuštena izvesna količina ritualnih suza, neke od njih bile su kanda krokodilske, druge iskrene, ali kako god bilo, nije to po sebi nikakva tragedija ni za novinarstvo ni za samu Danicu: prirodno je da ljudi ponekad menjaju profesije; neretko je to i dobro. U slučaju loših, dobro je za profesiju, u slučaju dobrih – za njih same. Danica Vučenić, treba li napominjati, pripada ovoj potonjoj sorti. I zato će nam nedostajati, to jest, već nedostaje. Meni će, recimo, kao gledaocu nedostajati njena potreba da pronađe, izdubi i istraži duplo dno u svakoj sagovornikovoj reči – naročito ako je sagovornik političar – makar me je tako često i nervirala nuspojava tog njenog pristupa: to što bi znala da preventivno uguši mogućnost da sagovornik stvarno nešto (do)kaže, dovrši bilo koju rečenicu, ljudski dooblikuje bilo koju moguću i eventualnu, da prostiš, misao… Okej, ne bi se reklo da nas je tim istražnim postupkom uskratila za baš mnogo mudrosti, s obzirom na to kakve je cvećke obično muštrala. S druge strane, s nama koji nismo političari ili druge osobe na javnim funkcijama o javnom trošku bila je taktičnija i obzirnija, iz sasvim razumljivog i profesionalno opravdanog razloga: nas je zvala jer je smatrala da imamo šta da kažemo, a državne funkcionere i druge političare zato što bi morali nešto da kažu, dakako o javnim stvarima iz zone njihove odgovornosti. Razlika je tu, štono kažu, drastićna.

Navedeni povod njenom odlasku iz ovog uglavnom kretenskog i povremeno opojnog posla i jeste stanovit "deficit" sagovornika za poštenu konfrontaciju jedan-na-jedan, jer je navodno sve manje ljudi iz vlasti, naročito iz SNS-a, bilo voljno da joj dolazi u emisiju; ona to naziva bojkotom, oni – neki od njih – to negiraju. Meni mi se čini da je to nešto veće od sopstvenog povoda, to jest da je svakako tačno na nivou mnogo dubljem i sveobuhvatnijem od konkretnog slučaja jedne emisije i jedne autorke: bitan element "medijske strategije" koju vlast dosledno sprovodi je gašenje (ili menjanje do neprepoznatljivosti, tj. obesmišljavanje) upravo onih kritičkih tački u javnom prostoru koje su predstavljale javne, medijske agore za suočavanje stavova, bilo među samim političarima, bilo s kritičkom javnošću. Na drugoj strani, ekspandirao je do groteskno hiperinflatornih razmera monološki treš pristup u kojem nam "drže banku" i pokušavaju da nas hipnotišu: bilo preko kojekakvih Teških Reči i ostalih Pinkijada, bilo preko grotesknog danonoćnog reklamnog plakata zvanog, nažalost, Studio B.

Interesantno je to, jer govori o nečemu važnom: ne samo o – slatkorečive deklaracije na stranu – "nedemokratskom karakteru" sadašnje vlasti, nego o nečemu mnogo dublje ukopanom i čvršće fundiranom: o ogromnoj nesigurnosti tih sirotih ljudi, gotovo bez izuzetka dojučerašnjih anonimusa i likova potpuno nevidljivih javnih i jedva-ako-mediokritetskih profesionalnih biografija. Ti ljudi se, prosto rečeno, plaše javnog konfrontiranja, ne samo sa voditeljima, nego i sa kompetentnim i kritički nastrojenim sagovornicima na bilo koju temu. Odatle dolazi impuls da se preventivno pogase sve pluralističke tribine koje su im u dometu – a dobra većina im je u dometu, kao što smo videli. I to je jedan od najuočljivijih fenomena naše medijske scene poslednjih nekoliko godina. Da, da: to se vremenski da sasvim precizno locirati. Manite sad lupetaranje trećerazrednih cinika i parazita naše nesreće kako "svaka vlast gleda da ućutka svoje kritičare", što je banalni i bedni truizam koji nam o stvarnosti naših života ne govori ništa upotrebljivo. Uzmite novine stare četiri-pet godina i pogledajte njihov nedeljni TV raspored, pa to uporedite s današnjim: kao da je pala hidrogenska bomba, ona koja ne razara objekte nego samo "neprijateljsku živu silu".

Razlog je, dakle, jasan: ti ljudi se plaše, jer su makar potmulo svesni svoje inferiornosti. Doduše, takvi i nisu baš najgori, naprotiv – najgori među njima se zapravo ne plaše jer su do te mere neznaveni da ni ne naslućuju sopstvenu inferiornost, ali se zato baš njihovog nedostatka straha plaše njihovi šefovi: to je još jedan od dobrih razloga da im ukinu, to jest maksimalno suze, mogućnosti za nenadzirano javno eksponiranje. Otuda ovolika, naizgled tek banalno egzibicionistička, Vučićeva potreba za skoro svakodnevnim TV turnejama i drugim medijskih ukazanjima: živeći u dokazano opsesivnom strahu od glasa protivnika, ali i od ganutljive minornosti najvećeg dela sopstvenog "kadra", Vučić zaključuje da je daleko najsigurnije da čitav PR vlasti obavlja sam, delegirajući tek ponešto od toga uskom krugu najvernijih saradnika. A pošto ničeg drugog osim PR šarade ni nema niti je predviđeno da ga bude, nema druge nego da se sva vidljivija mesta javne scene rasterete viškova kakvi su do nedavno bezbrojne te-ve laprdaonice koje su "običnom čoveku", onom koji ne čita "sofistifikovane" novine i magazine i elitističke sajtove, uglavnom jedini takozvani prozor u još takozvaniji svet.

Eto, u tom kontekstu je Danica V. "napustila novinarstvo". I ko da je krivi zbog toga? Najlakše bi sad bilo reći – poslednji neka ugasi svetlo; ne, ono je već ugašeno, radi se o tome da ga treba iznova uključiti, šta god o tome mislili naši Mrakodistributeri.