Poznati hrvatski novinar i glavni urednik "Jutarnjeg lista" Davor Butković uspeo je prošle nedelje da nađe svoje mesto u svim obukama o internet novinarstvu. Ponesen lakoćom modernih komunikacija, Butković je poslao SMS na telefon hrvatskog premijera Ive Sanadera u prilično drugarskom tonu (Long time no see) sa molbom za intervju, imejlom najbolje. Dobio je brz odgovor, može, samo neka pošalje na nalog na Gmailu. Butković nije dangubio, pitanja su odaslata, ni Sanader se nije ženirao, već je brzo odgovorio, ali samo na probrana. Dan kasnije intervju se, prigodno opremljen, pojavio u novinama i pukla je bruka! Premijerov ured sablaznio se videvši intervju koji premijer nikada nije dao (uzgred, nekoliko pitanja posvećeno je i situaciji u Srbiji).

Butković je, naime, svoj inicijalni SMS poslao na pogrešan broj, čiji je vlasnik 24-godišnji mladić, bivši novinar konkurentskog "Večernjeg lista". Dečko je, navodno, mislio da se radi o zezanju, pa se "primio", nastavio komunikaciju i odgovorio na pitanja, sve domišljajući kako bi stvarno "govorio premijer". Kaže da se prenerazio kada je "intervju" video u uglednom listu i sada naokolo daje intervjue i gostuje po televizijama prepričavajući događaj. Butković je podneo ostavku, a njegova firma EPH sumnja da mu je celu igru namestila konkurencija. Možda i jeste, ali udicu je sam zagrizao, junački.

Sada na Butkoviću cela Hrvatska oštri pamet, posebno kolege. A čovek je naprosto žrtva onoga što svi novinari rade, a to je komunikacija sa političarima iz koje je isključen direktan kontakt. Političari sa novinarima često razmenjuju SMS-ove, baš kao i biznismeni, estradne zvezde i menadžeri, sportisti i tako dalje. Sve se zasniva na velikom poverenju i uzajamnoj potrebi. Retki su slučajevi da neko nekoga obmane, uostalom, iza svakog SMS-a ostaje pisani trag. Naravno, postoji opasnost da vam neko sa interneta pošalje SMS lažno se predstavljajući (očita se kao da stiže sa pravog broja), ali se to dâ brzo i lako utvrditi. Samo se obratite osobi sa kojom, navodno, komunicirate.

Nije retkost ni da se intervjui rade elektronskom poštom. Za lenje novinare to je uživancija, ne moraju ništa da skidaju sa trake i prekucavaju, a i autorizacija je praktično obavljena. Pogodnost ovakvog intervjuisanja je što tako možete doći do prezauzete osobe koja nema vremena za viđanje. Ali preduslov je da makar u nekom trenutku u direktnom razgovoru proverite da li ste u komunikaciji sa pravom osobom, makar na jedan minut. U suprotnom možete biti žrtva sopstvene nesmotrenosti, pa čak i nekog spadala koje se dokopalo nečijeg imejl naloga pa se okolo lažno predstavlja. O svemu ovome Butković će imati vremena da razmišlja nadajući se da će neki kolega sličnu glupost napraviti što pre, kako bi se njegova bruka zaboravila. Verovatno neće predugo čekati.

Ovaj tekst izlazi na Dan zaljubljenih i ja sam, zapravo, želeo da pišem o tome da li su kompjuteri ubili romantiku. Razmišljajući o ovom slučaju zaključio sam da je on plod ljudske greške koju ne može da spreči nikakav softver. A ako ne može da zaustavi glupost, ne može ni romantiku. Naprotiv, internet i jedno i drugo može da digne do neslućenih visina.