Kolumna

Moj muški život

foto: sxc.hu

Suze

Plaču li muškarci?

"Muškarci ne plaču", govorili su nam roditelji (uglavnom mame) dok smo bili mali, kad padnemo i udarimo se, a naročito kad ne dobijemo nešto za šta mislimo da je od životnog značaja (kliker, kolač, pečenje jareće). Devojčice, reklo bi se, mogle su da cmizdre do mile volje jer nisu muškarci – ali nešto se ne sećam da su više plakale. Mislim da sva deca plaču kad im dođe, štogod im roditelji pričali.

Uporno i sistematsko maltretiranje muške dece do puberteta koje se iz nekog razloga naziva "vaspitanjem" dovodi do inhibicija koje se tiču plakanja. U pubertetu se potreba za suzama pojavljuje kao posledica zaljubljivanja i ostalih frustracija koje "magareće godine" (Branko Ćopić) nužno nose. Ali, inhibicija je već ugrađena i muškarčića je sramota da pusti suzicu – osim nasamo, krišom. Najbolji drug našao cupi, pa me zanemaruje; Ljiška neće ni da me pogleda; ružan sam, krakat, mršav, klempav, glup; da se čovek rasplače – ali ispod jorgana. Posle se to polako poravna u ogromnoj većini slučajeva, naravno: neka Nena me pogleda sa očima i poljubi me; sa najboljim drugovima otkrijemo druge provode; mišićna se masa poveća od plivanja i ostalog; stekne se samopouzdanje, dečko se promangupira i – u datom trenutku – projebe (što će postati poseban razlog za gorke suze, ali kasnije).

Suze – od puberteta nadalje – postaju društveno očekivano, dozvoljeno i poželjno oružje ženskoga pola i to im ne zamera niko, osim mangupski nastrojenog muškarca. "Samo ti plači, manje ćeš piškiti", kaže on. Šta ima ona da ronza, kad od toga nema koristi? E, pa koristi ima, ali on – uslovljen vaspitanjem – to će shvatiti tek kasnije, kad bude kasno. Plakati je dobro, zdravo i korisno; duže se živi, ako ćemo baš. Žena će se razbesneti do suza; rastužiće se do suza; isplakaće se svaki put kad joj dođe, pa makar i od sreće. Kod muških je drugačije, kukala im majka.

Kada će se muškarac rasplakati? Isključimo li ritualne suze uz naricanje na pogrebima, ostaju zaista važni razlozi. Slom živaca od užasa i frustracije, PTSP ukratko; bol dubok toliko da kontrola nestaje; dubok estetski doživljaj praćen osećanjem opšte difuzne sreće. Sve sam to doživeo, ali mi i dalje nije lako da pustim suzu, čak i pred najmilijima. A nije da mi ne dolazi; štaviše, dolazi mi sve češće, što izgleda da ima veze s godinama. Šta vaspitanje napravi od muškarca…

Na pogrebima ne plačem, pogrebe mrzim. Plačem odmah i kasnije, ali ne tamo gde treba, žao mi je, praštajte. Rekli su mi da sam tvrd i čvrst, ali sam sopstvenu kćer oplakivao nedeljama – nasamo. Plakao sam od sreće snimajući za televiziju jedan porođaj u Zagrebu, u Petrovoj. To je događaj potresan. Suze mi krenu svaki put kad čujem California Dreaming, ali samo ja znam zašto; isti slučaj i sa Sister Morphine od Stounsa; kad čujem udare rotora helikoptera UH-1; ako vas baš zanima. Iz istih razloga pustim suzu pred spomen-zidom Vijetnamskog rata u Vašingtonu DC. Suza mi krene svaki put pri kraju Majstora i Margarite od Bulgakova; priznajem, a vi vidite.

Tastature izvesnih teleprintera, moje pisaće mašine Olimpije Monike i kasnijih računara bile su od 1989. do danas često zalivane suzama. Novinari, za razliku od o njima ustaljenog mnjenja, imaju dušu, verovali ili ne. Naš prijatelj i kolega Joca Dulović rasplakao bi se bez ikakvog stida i zazora pred svima nama kad bi se prisetio određenih epizoda iz Vukovara 1991. Zato ga toliko i volimo.

Te kobne 1989. bio sam otišao u Sadilovac (usred ničega, Kordun) da vidim kako Srbi i Hrvati zajedno odaju počast nevinim srpskim civilima, nehrišćanski poklanim u tamošnjoj crkvi 1941. To rade od 1945, a o tome mi je pričao dobri i mudri don Mile Pecić, župnik u Slunju, najbolji prijatelj pokojnog vladike karlovačkog Simeona. Suze su mi krenule tek u Beogradu, u tastaturu pisaće mašine, par dana kasnije. Tako je bilo i ranije, 1971, i kasnije – dok za suze više nije bilo vremena, ali one umeju da dolaze iznenada, godinama kasnije – eto, tek tako. Razumeo me je – od svih ljudi – tadašnji glavni urednik NIN-a Milo Gligorijević: samo me je potapšao po ramenu i otišao.

Da, plakao sam gledajući na televiziji pogrebnu povorku Zorana Đinđića. Ne zbog Zorana, on je, kao i toliki drugi bio samo "gubitak u ljudstvu", combat casualty, KIA (Killed in Action), ratni saborac koji nije pretekao; loša sreća. Zbog svih tih ljudi sam plakao, ne zbog njega, ne zbog sebe.

Treba plakati, građani, mnogo je lakše čoveku, pa makar i muškarcu, kad se isplače.

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu