Svakom se ponekad dogodi da se iznenada seti neke melodije, počne da je pevuši, ako ne glasno u kupatilu, onda bar u sebi. Voleo bi da je isključi, ali nikako ne uspeva. Onda najzad nestane, kao što je iznenada odnekud stigla. Mene razne melodije napadaju, pa se povuku, ali ta jedna, najdosadnija, stalno se vraća – takozva "Himna Buhenvalda“. Odustao sam od pokušaja da je potisnem. Ponekad uveče preko Jutjuba čak pustim neki hor koji je peva ili nekog vrhunskog nemačkog pevača.

Prvi stihovi i refren glase:

"O, Buhenvalde, zaboraviti te ne mogu,

jer ti si moja sudbina…“

Priznajem, jeste baš tako. Zbog toga se više ne branim od te proklete i blagoslovene melodije.

"Divlji koncentracioni logori“

Odmah po dolasku na vlast, već na proleće 1933. godine, horde pobedonosnih članova Hitlerove nacističke partije, uglavnom članice partijske paravojske SA,  svoje stvarne ili umišljene protivnike odvlačili su u neke magacine ili barake, zatvarali ih, izgladnjavali, tukli, mučili. U literaturi se ti provizorni zatvori nazivaju "divljim koncentracionim logorima“.

Zbunjeni policajci sve su to nemo posmatrali, nisu se mešali.Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Bavarske Hajnrih Himler posmatrao je taj "nered“ sa negodovanjem. Kako je bio i vođa još užeg zaštitnog odreda samoga Hitlera zvanog SS, on je 13. marta 1933. osnovao koncentracioni logor u gradiću Dahau. Postupak izbora zatvorenika i izricanje presude slanja u logor nazivao "Šuchaft“, što je značilo:  odvođenje određenih osoba u zatvor radi zaštite poretka. Taj zadatak Himler je poverio svojim esesovcima.

Majka svih logora Dahau

"Divlje logore“ je ukinuo. Dahau je postao škola za komandante i čuvare ostalih koncentracionih logora. Na kraju rata ih je u Nemačkoj i zemljama pod nemačkom okupaciojom bilo oko stotinu, od kojih su samo njih sedam bili "logori za uništenje“ – Vernichtungslager – u kojima su se sprovodila masovna ubistva. Ostali su bili "radni logori“, u njima se takođe ubijalo, ali manje sistematski, češće pojedinačno.

U te logore su u početku zatvarani komunisti, socijaldemokrati, homoseksualci, Jehovini svedoci, "asocijalni“ ljudi. Ne, još uvek, i Jevreji, ako nisu spadali u jednu od tih grupa – zbog rase ili vere počeleli su da ih zatvaraju tek od 1938. godine.

Logori nisu formalno bili povezivani sa samim Hitlerom. Nikakvi zakoni o njima nisu doneti, niti se o njima javno raspravljalo. Zatvorenik Buhenvalda Eugen Kogon, koji je neposredno posle oslobođenja prvi detaljno opisao sistem nemačkih koncentracionih logora, ceo taj kompleks je nazvao Der SS-Staat – "Država esesovaca“.

Koncentracioni logor Buhenwald, zadnja pošta Vajmar

Dahau je bio prenatrpan. Brojni manji logori nisu mogli da preuzmu sve njegove zadatke, pa je Hajnrih Himler, sada već kao Reichsführer SS – "imperijalni vođa SS“, po uticaju treći čovek u državi posle Hitlera i Hermana Geringa, odlučio da se u srcu Nemačke izgradi još jedan centralni koncentracioni logor. Za njega je odabrao brdo Etersberg pored starog gradića Vajmara. Hteo je da ga nazove "Koncentracioni logor Vajmar“, jer su dotle svi logori nazivani po gradovima u kojima ili pored kojih su izgrađeni.

Mesni rukovodioci Hitlerove partije su se zbog toga pobunili. Vajmar je prestonica nemačke klasike. Sam firer ga je poštovao kao takvog i često odlazio da tu oda poštu Geteu, Šileru, Ničeu… Odbacili su i da se logor zove Etersberg, jer je na tom brdu Gete napisao neke od svojih najslavnijih pesama, a u dvorcu zvanom Etersburg izvođene su praizvedbe klasičnih drama. Najzad je izabrano ime po bukovoj šumi – na nemačkom Buchenwald. Zvanično ime pod kojim se logor vodio i u telefonskom imeniku grada bilo je "Koncentracioni logor Buhenwald, zadnja pošta Vajmar“. Njegova izgradnja počela je na današnji dan pre 85 godina, 15. jula 1937.

Ja sam u Buhenvald iz Aušvica prebačen 17. juna 1944. i boravio u njemu i njegovim radnim komandosima do 13. aprila 1945. kada su nas oslobodili Amerikanci.

Pesma Buhenvalda

Esesovski komandanti su logoraše terali da pri radu, marševima, ali i na "apelima“ – zborovima za prebrojavanje radnog stanja – pevaju. U početku su morali da uče neke nemačke vojničke ili narodne pesme. Jednom od vodećih esosovskih oficira, standardenfireru Arturu Redlu, palo je na pamet da naruči da se komponuje "Pesma o Buhenvaldu“. Raspisao je konkurs među logorašima i dobitniku obaćao 10 maraka koje bi mogao da potroški u kantini.

Lako je pobedio dvojac iskusnih austrijskih muzičara. Tekst je napisao Fric Lener-Beda, autor brojnih libreta za Hitlerovog omiljenog kompozitora opereta Franca Lehara. One su se i posle dolaska nacista na vlast izvodile širom Nemačke, samo se na programu nije spominjao autor libreta. Lehar bio je oženjen Jevrejkom, koju je Hitler bio proizveo u "počasnu arijevku“, ali molba kompozitora da se njegov omiljeni saradnik oslobodi iz logora nije uslišena. Melodiju za "Pesmu Buhenvalda“ je napisao Herman Leopoldi, poznati bečki kompozitor i izvođač popularnih pesama i šlagera u Beču i mnogim gradovima Evrope. Obećani honorar im je isplaćen, zajedno su ga potrošili, ali posle su im sudbine po svemu bile drugačije.

Leopoldijeva supruga je blagovremeno uspela da pobegne u Ameriku, pokrenula sve moguće veze i njen muž je zaista pušten iz logora. Nastavio je karijeru u SAD, posle rata se vratio u Beč. Pisao je pesme i pevao do smrti u 71. godini. Znatno stariji Lener-Beda prebačen je u Aušvic gde je 1942. prebijen do smrti jer je navodno isuviše sporo radio – imao je 69 godina.

Pesma Buhenvalda se svečano izvodi na godišnjicama oslobođenja logora u Memorijalnom centru na brdu Etersberg na mestu gde je bio logor. Za nas stare bivše logoraše tu su tim prilikama poređane stolice i ćebad, ali kad se ta pesma zapeva ustajemo kao da je himna naše rođene zemlje.

Mene ni kod kuće ne ostavlja na miru:

"O, Buhenvalde, zaboraviti te ne mogu!“

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com