S tačke gledišta Aleksandra Vučića, odluka da se predsednički izbori održe 2. aprila – mada vest nije potvrđena u noći kad ovaj tekst nastaje, ali je vrlo verovatno da je to datum održavanja takozvanog prvog kruga – vrlo je racionalna.

Do krajnjih zakonskih mogućnosti skraćen je rok za sve izborne aktivnosti, prijavu kandidata i kampanju, a mnogi koji bi u predsedničku trku imaće i dodatni problem oko organizacionih pitanja, uključujući tu i zakonsku obavezu da potpise overavaju notari, što može biti sporije, a sigurno će biti skuplje, posebno ako notarske službe budu izlazile na teren.

Ne bih preterivao i rekao da ih je Vučić baš zatekao "spuštenih gaća" – barem nije neke od njih – ali lako se može ispostaviti da će i onima koji su najspremniji zafaliti tih nedelju, dve dana s obzirom na to da su svi projektovali početak izborne trke za polovinu aprila.

Vučić, aktuelni premijer, već je u kampanji, kao što se očekivalo, ali ni preterivanje u tim stvarima nije uvek pametno. Niko mu nije poverovao da će uzeti pet dana godišnjeg odmora za kampanju jer, kako je krenuo, izgleda da će izbori biti početkom marta, a ne početkom aprila. Ne usuđujem se ni da pomislim šta će biti kad krene u pravu kampanju, praćen sve brojnijim medijskim skutonošama koji bi prekinuli i prenos smaka sveta ako Vučić negde drži govor.

Ako je vest o 2. aprilu tačna, "drugi krug" bi se održao 16. aprila, na Uskrs, i pravo da vam kažem, mnogo mi idu na nerve kulturrasističke teorije o tome da glasači opozicije za praznike negde putuju, dok Vučićevi glasači sede kod kuće, da su oni disciplinovana vojska, te da bi Vučiću to olakšalo pobedu u tom krugu.

Siguran sam, međutim, da bi Vučić "drugi krug" doživeo kao poraz, i to težak poraz, i da je "blickrig" planiran za početak aprila. A ako tako ne bude, osvetnički bes može da izazove čuveni efekt čobanina koji se naljutio na selo pa odsekao sebi onu stvar.

U znamenitim esejima o istini i laži u politici, Hana Arent posebno ukazuje na onu politiku i političke odluke koje počivaju na preterivanju i samozavaravanju.

Kao primer navodi jednu srednjovekovnu anegdotu o stražaru koji se noću dosađuje na bedemu grada pa podiže uzbunu. Sav grad potrči da brani zidine od napada, a stražar je među njima, uveren da je grad napadnut.

Tako se i ovi naši, što su na vlasti, počesto samozavaravaju, pa i kad treba i kad ne treba vrte se u opasnim krugovima preteranog optimizma i sumorne depresije, što jeste stanje duha izazvano krizom ne samo ekonomskom već krizom ideje i vođstva.

Skloni su da poveruju u sopstvenu propagandu, puke reči, kao što je u sopstvenu izmišljotinu poverovao vojnik s bedema, a poslednji stadijum tog stanja jesu protivrečnosti na kojima je nemoguće graditi racionalnu politiku.

Prava pitanja, međutim, otvoriće se onog trenutka kada se završe predsednički izbori. Da li bi, na primer, Vučić, ukoliko izgubi izbore, ostao na čelu vlade do nekih novih parlamentarnih izbora. Da li bi čestitao pobedniku i sa istim žarom i ljubavlju za Srbiju nastavio da radi posao koji trenutno obavlja ili bi toliko tresnuo vratima da bi se kvaka sama slomila?

Ukoliko, pak, dobije izbore na šta će Srbija u političkom, ustavno-pravnom i svakom drugom smislu da liči? Kakav će biti transfer odgovornosti za stanje državnih poslova i kolika cena će biti plaćena za taj očekivani galimatijas ojačalog predsedničkog sistema vladavine i formalni parlamentarizam oličen u jačini vlade?

Ovo su možda najznačajniji predsednički izbori (složeniji i od izbora između Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice), jer će u zavisnosti od ishoda tek otvoriti pitanja o karakteru društva, političkog uređenja i kulturnog modela koji se uspostavlja.