Đavo je pušten iz boce i duhovi srpske političke scene su se uzmuvali. Obelodanjen je verovatan i logičan datum predsedničkih izbora (9. april 2017) sa pikantnim nagoveštajem još slađe i uzbudljivije izborne trke – novih parlamentarnih izbora.

Neko je nagoveštaj o tome pustio, poturio, dojavio – zovite to kako vam volja – ali otvoreno je pre nedelju dana novo pitanje: da li će se stranke godinu dana nakon prethodnih parlamentarnih izbora ponovo nadgornjavati.

Nešto nisam bio siguran da će to da se dogodi, ali najteže je biti prorok u svom selu, posebno kad je seoski starešina onako "na svoju ruku", i mogu reći da me danas ne bi začudilo da 150 dana posle prvih 100 dana ove vlade biramo novu vladu.

Vučić je izbornu retoriku i pretnju pojačao ovih dana u sladostrasnom nadgornjavanju oko budžeta. Pošto budžet uopšte nije loš, u smislu racionalnosti i balansiranja između mogućeg i poželjnog, premijerovo mešanje u svaku čorbu nije bilo neophodno, osim ritualno, ali on se umešao, lupajući na sve četiri strane sveta i po svakom ko bi mu iskočio iz podsvesti.

Tako je umislio i da je Miroslav Mišković za njega rekao da je dobar čovek, što nije nemoguće, ali sigurno to nije rekao u intervjuu za "Vreme", kako je tvrdio premijer, jer Mišković nikad nije dao intervju ovom nedeljniku.

To je nevažan detalj u sveopštem Vučićevom bagatelisanju dobrih običaja i činjenica. Porazno je da on pravi generalizacije na štetu širih društvenih interesa i grupa. On je tome inače sklon, pa je tako tvrdio da su mediji prema njemu neblagonakloni jer mu je neko dojavio da je na Fejsbuk stranici "Kurira" neka ostrašćena budaletina napisala kako je u Abu Dabi išao da proda kćerku.

Ali, on je to predstavio kao opšti medijski trend, ne pominjući ni "Kurir" ni Fejsbuk, i tako je tu kofu govana izvrnuo na glavu svih medijskih radnika. Pa se ti sada peri…

U svakom slučaju, i bez eksplozije u skupštinskoj raspravi, bilo je već dodatnog materijala za zamajavanje i nećemo imati ni vremena ni materijala za neka goruća i aktuelna pitanja – od Savamale, preko državnih udara, oružja u Jajincima… pa sve do "ubrzanog skidanja gaća" u briselskim pregovorima o Kosovu.

I predsednički izbori su u političkoj javnosti prerano nametnuta tema, a sad kad su u igri i opšti… biće to, kako sam već napisao, ludnica, prava ludnica!

Ovogodišnje, aprilske parlamentarne izbore Vučić je pravdao nekom lošom atmosferom u društvu, a kad je posle toga dobio parlament kakav je dobio, sada bi, ako se ipak odluči za opšte izbore, lako mogao da ih pravda lošom atmosferom u parlamentu.

Vladajuća većina očigledno podgreva i dosoljava buku i bes u Skupštini i može to da tera do kraja – dok se narodu ne ogadi, a podnošenje ostavke i raspisivanje izbora bilo bi pravdano nemogućnošću donošenja zakona i kočenjem akcije "pet zlatnih godina".

Vučić bi rado iz parlamenta izbacio "uljeze", one koji su mu se provukli s minimumom iznad cenzusa, i očistio skupštinske klupe od malobrojnih poslanika većeg broja partija nego što je on i u najgorim snovima zamišljao da će ih biti u sazivu parlamenta iz 2016. godine.

Ako i SPS okrene na drugu stranu, što nije nemoguće, glasovi unutar SPS-a protiv Dačićeve kohabitacije sa SNS-om sve su izraženiji, i Vučić bi mogao da ima ozbiljne probleme. Nije, dakle, nemoguće da imamo opšte izbore.

Posebno bi to bila racionalna odluka ukoliko reši da se kandiduje za predsednika jer se nada da bi svoju stranku mogao još da ojača i da smanji broj sporednih igrača unutar sopstvene koalicije kao i ukupan broj parlamentarnih stranaka. To bi mu omogućilo da komotno upravlja Srbijom, pa bio predsednik države ili predsednik ribolovačkog društva.

Njemu izgleda racionalno da u jednoj trci dva puta pobedi, a ima i onih koji sve to tumače Vučićevom potrebom da u Skupštini obezbedi dvotrećinsku većinu koja bi omogućila ustavne promene.

Opozicija, ovako rasparčana, usitnjena i politički ponižavana u Skupštini Srbije, odnekud vidi da će je pitanje predsedničkog kandidata vratiti u orbitu, a slatku jezu podgrejao je i Aleksandar Vučić izjavom od pre neki dan da neće pristati na neku mrljavu kohabitaciju (u slučaju da pobedi neki kandidat koga SNS ne podržava).

Ali, izazov opštih izbora mora da ih plaši. Opozicija po definiciji mora da se zalaže za novu izbornu šansu, ali u uslovima medijske blokade i usitnjenih resursa strahuje da će izgubiti i ono malo što ima.