Zanimljivo se gibanje može uočiti na koliko-toliko sofistifikovanijim "desnim" portalima: nakon potpisivanja famoznog Briselskog sporazuma o Kosovu, ali i sve jasnijih znakova da ne samo što između Dodik Mileta i vladajućeg trijumvirata u Srbiji nema neke ogromne ljubavi nego da se, štaviše, "zvanični Beograd" – o svom jadu zabavljen – neće baš mnogo pretrgnuti da se pokroviteljski bavi Tvorevinom (u) kojoj Dodik zapoveda, "patriotska" je autorska škola zavapila kako su Tom-Dač-Vuč potpuno napustili "srpski integralistički projekt" u ime nekakvog defanzivnog "Srbijanstva", kao svojeg "novog vjeruju". U tome ima izvesne istine i verujem da ćemo se vrlo uskoro vraćati na tu izazovnu i kontroverznu temu, ali za ovaj put zanimljivijim mi izgleda nešto drugo. Vaistinu, sa stanovišta "fundamentalističkog" shvatanja nacionalističkog ili velikonacionalnog projekta, Trijumvirat – a naročito ona mlađa dvojica – jeste otpadnički: naprosto, izašli su iz tog čamca (koji spokojno klizi ka ambisu istorijske i svake druge irelevantnosti), pa se oni koji još marljivo veslaju i izbacuju nadiruću vodu s razlogom osećaju izdanim i prevarenim. I sve se manje nadaju da bi stvari još mogle da se preokrenu. Daj bože da im je strepnja s razlogom dublja od nade…

Naime, ako ne pripadate toj bizarnoj supkulturi koja se okuplja po ekscentričnim sajtovima i (sve ređe i malobrojnije) po beogradskom Trgu republike, onda vam je jasno da je nesumnjivo dobro što su naši novo-stari vladari napustili taj čamac: dobro je i za njih, ali za to nas baš briga; dobro je za javni interes. Oni su ga, dakako, napustili jer je to dobro za njih (u svrhu političkog preživljavanja u novom regionalnom i evropskom kontekstu) a mi ostali se kolateralno grebemo za neku vajdicu od toga. OK, stvarno ne nameravam da morališem nad tim: od koga je, sjajno je!

E sad, šta mene u svemu tome kopka? Uvrežilo se već u "građanskoj Srbiji" da se govori kako je ova vlast Vrlo Prijatno Iznenađenje jerbo je, eto, učinila (i tek će učiniti!) "sve ono što se Tadić i društvo nisu usudili i ne bi se usudili da učine". Da li je to tačno? Striktno baš i ne, jer sadašnja je vlada samo nastavila gde je prethodna dogurala sa "Borkovim sporazumima" i sličnim. Pa ipak, nije da u tome nema baš ničega. Razlika postoji, ako ništa drugo, u tome što Trijumvirat može – ne bojeći se neke naročite destabilizacije društva, kamoli pada s vlasti – da učini štošta što "tadićevci" ne bi mogli bez velikog rizika (svakako političkog, a sasvim moguće i lično-bezbednosnog!) i znatnih društvenih turbulencija, uključujući i moguće ozbiljno političko nasilje.

Hajde, naime, da razmotrimo "alternativni scenario" prethodnih godinu dana. Tadić je dobio predsedničke izbore; demokrate i dalje vladaju, uz Dačićevu i verovatno LDP-ovu pomoć; Mirko Cvetković se nekako drukčije zove, ali to nije bitno. Kosovo je i dalje Problem Nad Problemima koji se mora pod hitno rešavati da bi uopšte moglo bilo šta drugo da se odblokira. "Evropa" (Angela Merkel) i "svet" (Hilari Klinton, ili kako se već sad zove) pritiskaju bez pardona. Posle cenjkanja, kenjkanja i cinculiranja sličnog onom koje smo ionako nedavno gledali, vlada demokrata & co. potpisuje Briselski sporazum, i sve što uz to ide. Pa zar bi, na koncu, uopšte mogla da ga ne potpiše?! Nacionalistička desnica, naravno, kriči: ua, izdaja! Ali stop, stop: gde su u tom prizoru Nikolić i Vučić? Gde su jedan besni, nepopravljivi gubitnik i jedan ambiciozni politički arivista pun neiživljenog vlastohleplja? Jesu li ipak "strateški" u toj stvari, i samo u njoj, na Tadićevoj strani, pošto su i sami "proevropljani", pa su svesni da "tako mora"? Mojoj kristalnoj kugli to je nezamislivo. Jesu li barem "neutralni", drže se po strani, prave se da nisu odavde, neće da otežavaju situaciju? Ne, ni tu ih ne vidi ono moje sokoćalo. Nego ih, naprotiv, vidi u prvim redovima demonstracija i svega ostalog, a pri tome su mnogo sposobniji da indukuju daleko masovniji i opasniji gnev nego što to može ova sadašnja preostala veslajuća čeljad iz čamca iz kojeg su, popevši se u gondolu vlasti, zaždili u poslednji čas.

Okej, ali šta sve ovo znači? Ima neke neopozive istine u tome da nam je grah tako pao da će ova trojica verovatno da oposle ono što Tadić & co. nisu ni izbliza dovršili, što stvarno svojom krivicom, što naprosto znajući šta bi ih čekalo. Ali, aplaudirati im ovako zaneseno zbog toga što po logici nužnosti rade (bez da im iko relevantan smeta) naprosto znači diviti se nasilnicima. Ucenjivačima. Prodavačima cigle. To je, šta znam, kao da (onomad) odeš u Arkanovu poslastičarnicu pa staneš da se diviš krempitama: kakav fil, jebote! Kakva tekstura! Mislim, možda su krempite stvarno dobre, ali odakle tebi, brašo, uopšte ta poslastičarnica?! Od reketaških krempita dobija se prekomerni šećer.

Nemam, dakle, ništa protiv da Trijumvirat obavi jedan nezgodan posao koji mu, što jeste jeste, po nekoj višoj pravdi i pripada, u smislu da onaj ko je motku usrao treba i da je opere. Ali nema u tome što rade baš ničega što ne bi bilo krajnje banalno, ponajmanje neke "etike ubeđenja" ili ne znam ti kakvih "preumljenja", što bi rekao elokventni Mihajlović Dušan. Sve je to, kako rekoh, čist "darvinizam", a mi se tu samo švercujemo. Nema frke, prošvercovaću se i ja, ali to i dalje ne znači da ću još i da budem zahvalan otmičarima.