Na Vučićevom kanabetu: Ko će u vladu

Dan uoči sastanka sa budućim mandatarom srpske vlade Aleksandrom Vučićem, Ivica Dačić u formalnom smislu i dalje tehnički pretpostavljeni Vučiću, sreo se sa ruskim i američkim ambasadorima u Beogradu, u odvojenim posetama, i verovatno ih je pitao šta bi imali protiv toga da i dalje sedi na dve stolice.

Verujem da vlade obe zemlje ne bi imale ništa protiv. Naprotiv. Ali, sada su i nož i pogača u Vučićevim rukama i on je rešio da se Dačić peče na tihoj vatri. Pregovori dakle traju, ali ako i budu uspešni u smislu dalje Dačićeve političke karijere, moraće da se odrekne i koalicionih partnera i nekih od najbližih stranačkih saradnika.

To bi moglo da izazove turbulenciju u stranci, ne samo mladih, gnevnih i izneverenih kadrova SPS-a, i Dačić bi rizikovao da izgubi stranačko uporište zarad nekog formalnog ministrovanja, jer je Vučić već najavio da će vlada raditi po njegovom i nikako drugačije.

Dačiću je, inače, otvoreno već nekoliko afera i mogao bi da se pita kako najskuplje da proda sopstvenu kožu. Kratkoročno, rešenje bi bilo da bude nešto u Vučićevoj vladi, ako ovoga akteri sa strane dovoljno pritisnu da im ne dira Ivicu, ali dugoročno to bio bio kraj SPS-a u dosadašnjem formatu.

To tvrdi i Boris Tadić, koji će tek ići na Vučićevo kanabe. On nikako ovaj put ne bi u vladu sa SPS-om, mada nije jasno da li im se sveti zbog izneverenih očekivanja posle izbora 2012. godine ili prosto sebi diže cenu kao političaru koji može da utiče na Vučićeve odluke. Kad im je to trebalo, DS i SPS su se istorijski mirili, a sad će da prebijaju noge i ruke jedni drugima oko ministarskog mesta u vladi koja neće ništa ni da ih pita. To mu dođe kao takmičenje za najuspešniji suvenir.

U tom razabiranju oko eventualnih koalicija i samog programa vlade malo pomaže subotnje obraćanje budućeg premijera Predsedništvu svoje stranke. Ima tu svega i svačega – od reda, rada i discipline do patetične poruke da će oni služiti sreći budućih generacija makar nauštrb sopstvenih političkih karijera.

Mogu da zamislim koliko su prisutni bili oduševljeni – em da radim, držim se reda i discipline i još na kraju da nadrljam. Ali, da to ništa ne valja sami sebi su priznali tek kad su došli kući, jer oni, kao što sam već pisao, duboko veruju da u prostoriji u kojoj zasedaju postoji aparat za čitanje misli pa ne misle ništa.

Uostalom, sam Vučić je rekao da čeka ideje, predloge, da bi se tome radovao, ali da za sada nije dobio nijedan.

Zato Aleksandar Vučić misli u širokom dijapazonu i misli o svemu. Verujem da su mu na tome zahvalni najbliži saradnici jer mogu da se prave da i oni misle, samo moraju da se čuvaju da to ne izgovore pre nego što Vučić saopšti misao.

Dobro, a šta je s nama ostalima? I ja bih voleo da srpska vlada igra kao "Bajern", ali ne mora čovek biti neki ekspert za fudbal pa da shvati da nemački fudbalski klub ne bi bio to što jeste da Gvardiola mora da radi ono što rade Roben ili Švajnštajger.

Mogu da zamislim Vučića kako posle dana ispunjenog radom, redom i disciplinom, dok čeka da padne u san, plete igru po terenu i onda se trgne sav znojav shvativši da loptu stalno dodaje sam sebi. Ili, eventualno Tadiću, a ovaj odigra petom, nabaci je sam sebi na grudi, spusti na volej i promaši prazan gol.

Uostalom, negde oko Praznika rada, imaćemo priliku da čujemo premijerski ekspoze Aleksandra Vučića i da upoznamo nove ministre spremne da rade i zbog toga posle nadrljaju. Biće zanimljivo praviti analizu sličnosti i razlika između tog ekspozea i onog koji je nedavno prilikom rekonstrukcije vlade podneo Ivica Dačić.

U razlikama će se videti eventualno opravdanje za ove prevremene izbore. Sigurno je jedino da će zaposleni u vladi dolaziti na vreme na posao. Barem u početku. Negde sam pročitao da su Vučićevi stali na vladina vrata i utvrdili da se mnogo kasni na posao. Od discipline se počinje, tada se uvodi red, a za rad ćemo tek da vidimo.

Privatno i javno: Prpa, bato

Kome nisu ispale oči od čitanja dugačkog teksta na elektronskom profilu "Politike" od utorka imao je priliku da upozna izvesnog Ištvana Kaića, saradnika Instituta za javnu politiku, koji je osnovao Vladimir Beba Popović. Ne Kaića, nego Institut.

E, to se ne da prepričati na kratko, zato i neću pokušavati. Naslov je indikativan "Treći metak Branke Prpe" i još čitav redenik u grupu javnih ličnosti koji ne veruju u ideju da Vučićeve paradržavne komisije mešovitog sastava mogu otkriti bilo kakvu pozadinu bilo kakvog zločina. Već da bi to trebalo da rade institucije sistema.

Tekst je u najboljoj tradiciji javne politike. Ima tu i ko se s kim švalerisao, ko je kome hteo da otme stan; svedočim izuzetno zanimljivo štivo koje kao krajnju pozadinu ima ideju da već jednom uhapsimo Voju Koštunicu, a kao prednju pozadinu ima ideju da se žuta grupa građanista udružuje protiv plemenitog Aleksandra, razne babe s kristalnim kuglama i diplomama, ali eto Instituta na braniku osnivača svake komisije za bilo čiju pozadinu. Tu je Slavko Ćuruvija bio sam povod.

Od tog Kaića će biti nešto kad nauči kraće da piše.

Čovićevska politika: Mišković kao džoker

Na stranicama koje slede pročitaćete tekst o utisku koji su ostavili Dušan Vujošević i Nebojša Čović, posebno na Aleksandra Vučića, koji se posle tog "Utiska nedelje" dosetio da bi bilo bolje napraviti neki Fond za bolesnu decu, nego raspirivati bolesne strasti Vujoševića i Čovića.

Tim pre što su ga ovi u žaru borbe pod košem s parama uvalili u grdnu nevolju svedočenjem da je u par slučajeva arbitrirao da košarkaškim klubovima Partizan i Crvena zvezda iz javnih preduzeća, državne imovine, namakne milionske sume. Ali, o tome u tekstu koji sledi.

Meni je posebno zanimljivo, međutim, bilo jedno gotovo uzgredno Čovićevo obraćanje Olji Bećković. Pred kraj emisije, ničim izazvan, rekao joj je da je nakon njenog intervjua u "Vremenu" prešla u Miškovićev tabor. Ona ga je, u čudu, pitala da joj pojasni šta je hteo da kaže, ali Čović nije imao nameru da bilo šta objašnjava.

Kvalifikacija je u politici, misli Čović, sve, i ona definiše sve. Neko bi mogao da javi Čoviću da to s Miškovićem više nije moderno. Ne može Mišković doveka biti džoker koji zamenjuje pomanjkanje bilo kakve ozbiljne političke ideje.