Prva briga ljudi koji nikada ništa nisu kupili na internetu, a voleli bi, jeste to da li je takva kupovina dovoljno sigurna. Najviše ih interesuje da li svoj račun, preko kojeg plaćaju, izlažu prevelikom riziku (upisujući podatke o kreditnoj kartici na nekoj web lokaciji). Potom se brinu da li je ta lokacija sigurna, odnosno da li će im zaista biti poslato to što su naručili. I, konačno, da li će naručeno stići, što već zavisi od distributera, uglavnom pošte.

Kako bi odagnali sve ove crne slutnje, prodavci koji koriste internet smišljaju razna osiguranja, počev od bezbednih stranica koje onemogućavaju da bilo ko osim kupca i prodavca pročita detalje vezane za kupovinu (najpre ono što se tiče plaćanja, odnosno kreditne kartice). Neizbežna je i e-mail komunikacija, koja kupca obaveštava o stanju njegove narudžbine, a bolje firme vam omogućuju i da je pratite dok putuje (ukoliko se koristi neki od ekspres servisa za dostavu poput DHL-a ili UPS-a, koji u nekim zemljama upisuju svaki pokret pošiljke i pokušaj dostave i to daju na uvid zainteresovanima na mreži).

Naravno, jedan od najvažnijih momenata je mogućnost da porudžbinu otkažete ako ste se iz bilo kog razloga predomislili i kupovina vam više ne odgovara. No, da li iste uslove ima i prodavac? Utvrdićemo uskoro, odnosno čim se na sudu razreši spor između engleskog ogranka onlajn prodavnice Amazon (www.amazon.co.uk) i nekoliko stotina ushićenih naručilaca koji su jedno kratko vreme verovali da su napravili odličan pazar.

Naime, tehničkom greškom su na Amazonovom sajtu ponuđeni određeni artikli, uglavnom mini kompjuteri "organajzeri" po ubistveno niskim jednocifrenim cenama u funtama (inače koštaju od 200 do 500 funti zavisno od modela).

Ko je to video, odmah je naručio i obavestio prijatelje da učine isto. Tolikom interesovanju u ova teška vremena zaradovao se i Amazon, sve dok nisu utvrdili drastičnu razliku između dare i mere i, logično je, obustavili sve narudžbine. Mali problem je u tome što njihov sistem automatski obaveštava naručioca (e-mailom) da je zahtev primljen i da je odgovor pozitivan. Ima robe, potvrđena je i cena – pakuje se.

Izvestan broj korisnika smatra da je to dovoljno, da postoji dokaz o dogovoru dveju strana koji mora da se poštuje. Po njima, Amazon se u pola posla predomislio i sada traži više para, što je u trgovini nečuveno. Ključni dokaz je taj famozni e-mail koji potvrđuje pristanak, po onoj ceni. Amazon se naravno poziva na tehničku grešku i zdrav razum, najpre sudijin. Svako može da pogreši, očigledno i kompjuter, a niko do sada nije oštećen (nikome nije isporučena roba, a naknadno se traži da je doplati, što bi zaista bilo nečuveno).

Sudijina će svakako biti poslednja, a kakva god presuda bila (Amazon će izdržati štetu ukoliko se utvrdi da je odgovoran) može se očekivati da se ubuduće u kupoprodajne mejlove doda i klauzula za slučaj ovakve greške.

Dakle, to da se prodavac preračuna (na svoju štetu) kada vraća kusur ili da ga "izradite" podmećući cene jeftinijih na skuplje artikle, ostaje za realan svet, ne za internet. I, naravno, povedite računa o svojim mejlovima i obavezama koje preko njih preuzimate. Mnogo lako se šalju, a skoro nikako ih ne možete povući kada jednom krenu tamo gde ne treba.